Да ли ће снаге НАТО-а под плавом заставом ОУН да смене зелени стег Либијске Џамахирије (I)?

23.05.2011. год.

"How many legs does a dog have if you call the tail a leg?

Four. Calling a tail a leg doesn't make it a leg."

Abraham Lincoln

Три месеца после почетка испланираног и споља подржаног оружаног метежа у Либији коначно је постало јасно – механизам, који је добро одрадио посао у Тунису, а и у Египту, мада тамо мало грубље, у Либији је очигледно пукао. На ауторе плана је неочекиваност онога што се дешавало произвела толико шокантан утисак, да их је поставила у стање привремене обамрлости. Не чују се бесне изјаве на адресу Бахреина, где су лекаре и медицинске сестре бацали у затворе и мучили их само зато, што су помагали свима који су у немирима били рањени, без разлике; нема разумљиве реакције УН у вези са Јеменом или Сиријом, где већ неколико недеља траје масовно крвопролиће, које се по броју губитака може упоредити са бројем погинулих у Либији – дежурне осуде и коментари се не рачунају, јер по стилу подсећају на успаванке. Јасно је да су после Либије на реду за „демократизацију“ неминовно били Јемен и Сирија, уз месец дана интервала, али је Гадафи нарушио ток догађаја, тако да је једном пуштен механизам испало немогуће зауставити.

Истовремено „демократизатори“ нису имали снаге ни да се одрекну својих планова, тако да се, како би постављени задаци били испуњени - овако или онако, може говорити само о корекцији и тражењу излаза из ћорсокака. Задаци су очигледни: склонити са власти М.Гадафија и предати га Међународном суду или га физички уклонити, тако што ће он бити замењен послушним извршиоцима, који ће своје нове покровитеље избавити од вишегодишње „мигрене“ коју је изазвала политика неприлагодљивог пуковника и обезбедити им потпуни доступ гигантским резервама угљоводоника и могућност да користе инфраструктуру земље која има стратешки важан положај.

Прорачун се сада прави на претпоставци да ће Либијци, навикнути на обиље прехрамбене и индустријске робе у продавницама, на чињеницу да се бензин и струја плаћају парама, а не динарима, и да обилан оброк у најскупљем ресторану кошта јефтиније од сендвича у обичном париском бистроу, пошто се сударе са све већим економским проблемима и потребом да се боре за голо преживљавање, сами да свргну свог лидера или бар, да неће активно томе да се супротставе. Осим неминовног наставка „лова на Гадафија“ сада се може очекивати да се по објектима државне управе методично наносе ракетни удари, те да се тако, „гушењем“ разруши економски потенцијал Либије после чега би се, под покровитељством УН, извршила „војно-хуманитарна операција“.

Специфичност развоја међународних догађаја је у томе, што долази до прерасподеле улога: ако је пре Савет безбедности УН само лупао печат на резолуције, којима се унатрашке „легитимизовала“ агресија против суверене Југославије, а „озакоњивање“ окупације и „демократичности“ избора у Ираку и Авганистану, где је гласање вршено пред цевима аутомата, а њихово пребројавање на затвореним територијама страних војних база, сада се ОУН-у даје задатак да прихвати непосредно и активно учествовање у операцији на свргавању постојећег и дејствујућег друштвеног уређења Либије…

Да би се образложила потреба „хуманитарне операције“ ОУН обавља се активна припрема. Либијске власти су више пута позивале у своју земљу међународне комисије које би се упознале са стварном ситуацијом. У другој половини априла у Либији је боравила „група експерата УН“, али резултати њеног рада нису саопштени. Али о садржини извештаја може да се суди и преко посредних детаља: групи нису требали стручњаци за Либију, у њој су били: египатски експерт за људска права Шариф Басјуни, грађанка Јордана Асма Хадер и судија из Канаде Филип Кирш.

Умесно је да се подсети да је Међународни кривични суд УН крајем фебруара приступио испитивању „војних преступа“ у Либији, при чему је окривљено неколико либијских руководилаца, међу њима и М.Гадафи. 20. априла, не чекајући доказе, Врховни комесар УН за људска права Нави Пилаи је изјавила да „дејства либијске армије у Мисурати потпуно могу да се урачунају у ратне злочине“.

Осим „дотеривања правних нијанси“, активно се ради на изради стратегије и начина реализације копнене операције, која је означена као „хуманитарна“. Сједињене Америчке Државе, које су „закувале кашу“, су се још у марту саме склониле од активних ратних дејстава у Либији, тако што су овлашћења за командовање војним делом операције предали НАТО, а хуманитарним – ОУН и Европском савезу. У ствари, САД су се само помериле у сенку, тако што су сву „прљаву работу“ и одговорност пренели на савезнике, али нису заборавили да резерве арсенала војно-ваздушних снага које ће учествовати у ваздушним нападима снабдеју навођеним авиобомбама, крилатим ракетама, као и беспилотним летилицама – извиђачима, заједно са подацима, добијеним космичким извиђањем.

Још 21. марта министри иностраних послова земаља-чланица ЕС су се сложиле да ставе на располагање Уједињених Нација војску, на први њихов захтев, ради обезбеђивања и пратње радника у хуманитарним мисијама и конвојима са хуманитарном помоћи. 7. априла се сазнало да Немачка намерава да пошаље у Либију војску бундесвера ради учешћа у операцији под условним називом Eufor Libya. Требало је да немачки војници уђу у састав војне групације Европског савеза (EU-Battlegroup), која ће се бавити обезбеђењем заштите при вршењу „операције указивања хуманитарне помоћи“ која се организује под покровитељством ОУН.

Од почетка априла у Бенгазију се налази група војних саветника и стручњака из Француске, Италије и Велике Британије. Тамо се британски виши официри баве, по признању из Даунинг-стрита, „указивањем помоћи Привременом прелазном савету на решавању организационих питања, веза и позадинског обезбеђења“. У вези са тим је дошло до мање препирке између британског Форин-офиса и Валери Амос, која је за време владе Тонија Блера била лидер Палате лордова, а од септембра 2010. године је заменик генералног секретара ОУН и руководилац Управе ОУН за координацију хуманитарних питања и пружање хитне помоћи (ОСНА): „Баш и није јасан статус те војске“ – изјавила је баронеса Амос. - „Наравно да британска влада има своје приоритете, али се не сме дозволити брисање границе између хуманитарне и војне помоћи“ – додала је. „Ма, хај'те, молим вас! Па то није војска, то су само војни саветници!“ – помирљиво су јој одговориле дипломате.

Раније је В.Амос иступила против предлога Европског Савеза (заједно са њом је, међу осталима, била још једна позната представница Лабуристичке партије, која је сада Врховни представник за иностране послове и политику безбедности у Европском Савезу - Кетрин Ештон) да се у Либији размести до 1000 војника ЕС „ради чувања хуманитарних организација“, зато што су сматрале да је тај предлог „неуместан“. Истовремено су радници хуманитарних организација изразили сумњу у могућности војске ЕС да она може да им Либији обезбеди сигурност, али су истовремено констатовали да је сасвим могуће да ће их она подврћи додатном ризику, али њихово мишљење тешко да може ишта да промени, када је игра таква, каква је.

Према нормама међународног права вршење хуманитарних, миротворних и других међународних операција на територији независне државе могуће је само на позив и уз сагласност локалних власти. У овом случају имамо још један пример другачијег тумачења тих норми. Оно би гласило: „прописи постоје да би се кршили“. Као формални повод за слање у Либију контингента војних снага низа земаља може се прихватити молба поменуте организације УН - ОСНА - властима Евросавеза да се хуманитарни програми ка Либији обезбеде оружаном пратњом. Зашто баш ОСНА? Читава историја војних мисија УН непобитно доказује - тамо, где се планирају хуманитарне мисије или миротворне операције, увек се први појављују сарадници ОСНА. Они су у Бенгазију од фебруара, а почетком маја тамо је стигао лично један од највиших руководилаца те структуре, што се дешава ретко.

Што се тиче Триполија, свих 12 сарадника УН је било хитно евакуисано у Тунис ујутро 1. маја, а представништво те организације уништено од стране побеснеле гомиле само неколико сати пошто је саопштено да су после ракетирања авионима НАТО погинули Гадафијеви син и три унука, као и други мирни становници. Према речима представника УН, они су се либијским властима извинили, а радници УН су „привремено напустили“ главни град Либије да се у њега врате „чим се створи повољнија атмосфера“. Међутим, већ после неколико дана сви ти радници су се нашли у Каиру, где се већ формира оперативни штаб за управљање планираном хуманитарном операцијом која, очигледно, треба да обухвати пре свега источни део земље. У ОУН је објављен упис сарадника за рад у Либији, највише се траже официри безбедности, пожељно – са знањем арапског језика.

А, уосталом, мало и о служби безбедности у ОУН. Ако треба да се буде прецизан – онда је то Департман за питања заштите и безбедности, а његов руководилац је истовремено и заменик генералног секретара ОУН. Од 2009. године на челу тог департмана је био Американац Грегори Стар, који је дотле скоро 20 година радио у Стејт-департменту и много година одговарао за безбедност представништава САД у иностранству. Не изазива сумњу чињеница да је Г. Стар због својих службених обавеза на претходном радном месту био тесно повезан са руководећим сарадницима обавештајних органа САД, као и да није изгубио везе, те да, према томе, још увек има приступ поверљивим информацијама. Ту сад постоји једна нијанса: колико год било чудно – Г.Стар се није нашао на списку за арапске земље „које подлежу реформисању“, на пример, за Алжир, где је 2007. године бачено у ваздух седиште УН, а улога и утицај радикалних исламиста су били, а и данас су, јако велики. Међутим, у јесен 2010. године сарадницима УН у Алжиру је дозвољено да тамо пребаце и породице, јер се, ѕамислите, ниво опасности смањио. И – гле чуда! – у Алжиру, у коме је база команде „Ал Каиде за Арапски Магреб“ нема никаквих немира, да и не говоримо о револуцији. Уосталом, ово је само повод за размишљање…

Сергеј Шашков,