Да ли ће снаге НАТО-а под плавом заставом ОУН да смене зелени стег Либијске Џамахирије (II)?

Да се вратимо „либијском питању“. 29. марта је у Лондону  одржана конференција за разматрање ситуације у Либији: сазвани су представници 40 земаља које су гласале за резолуцију 1973. У „президијуму“  су се нашли: генерални секретар ОУН Бан Ки Мун и његов специјални представник у Либији за хуманитарна питања Абдел Иља ал-Хатиб, генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен, државни секретар САД Хилари Клинтон, министар иностраних послова Француске Ален Жипе и други. Говорио им је неко ко се зове Гума ал-Гамати, а који је представљен као „координатор за односе Британије са либијским привременим националним саветом“. Говорник је изјавио да је „устаницима“ јако потребно оружје: „Ми уопште немамо оклопне технике – иначе бисмо са Гадафијем завршили за неколико дана“. Хтели бисмо нашој омладини да дамо мало истинског оружја“. Х.Клинтон, која је говорила после њега, изразила је уверење да резолуције УН дозвољавају „закониту предају оружја“, а окупљени су се сложили да ће међународна операција у Либији трајати све док Моамер Гадафи не испуни захтеве резолуције СБ ОУН. „Консензус је постигнут. Учесници сусрета су једнодушно изјавили да Гадафи мора да напусти земљу“ – објавио је италијански министар за иностране послове Франко Фратини. Формулације су се практично поклопиле са реториком „прелазне владе“.

Крупне хуманитарне операције увек значе и велике трошкове.  Међутим, што се тиче Либије, решење питања је предложено са необичном лакоћом, при чему се права дечја непосредност сплела са невероватном бахатошћу. Тако је министар економије Немачке Рајнер Брудерле  позвао Евросавез да објави указ о коначној конфискацији либијске имовине у европским земљама и пребацивању  тог новца на рачун ОУН, тако да се са њега плаћају хуманитарне испоруке Либији. О намери да се пренесу средства, која су била блокирана на Гадафијевим рачунима и рачунима чланова његове владе, „народу Либије“ је дан пре тога објавила и државни секретар САД Хилари Клинтон, при чему је хер Брудерле  очигледно „уштедео“  - изјавио је да се ради о 6 милијарди долара, а Х.Клинтон је навела износ од 90 милијарди (по њеним речима 30 милијарди је замрзнуто у САД, а 60 милијарди – у земљама Европске уније). И тако, застава операције је требало да буде предата у руке Уједињених нација, застава армије – Европској унији, општа контрола ће да се врши преко САД, а за све ће да плате - либијци!

А Гадафи? Лично се обратио писмом председнику Обами, више пута и Савету безбедности УН, молећи да се на специјалном заседању размотри ситуација у Либији и да се прекине бомбардовање мирних градова, а такође је више пута позивао на преговоре побуњенике, све то - без резултата.

6. и 7. маја у Триполију је одржана „Национална конференција свих племена, родова и кланова у земљи“ – укупно преко 2000 делегата, који су заступали интересе 85% становништва Либије. Донето је 18 одлука, од којих су најважније оне о мирољубивом дијалогу и о широком кругу политичких и административних реформи. Све мора да почне од прекида ватре од стране побуњеника и од широке амнестије. Оне, који настављају да „раде на распаду земље“, једна од одлука је назвала „издајници“. Неко ће да се запита: да ли је то у реду?

Па, ко су онда ти „пламтећи револуционари, који су покорили срца оних, што одређују судбину целог света“? Први је свету, 26. фебруара, у граду Ел-Бејда на истоку земље,  формирање „прелазне владе“ обелоданио бивши директор сектора за право у Џамахирији Мустафа Абдел Џалил, који је неколико дана пре тога побегао из Триполија. Он је стао на чело „прелазног националног савета“ који су неке земље  одмах назвале  „једини законити представник целе Либије“. За  „председника владе“ проглашен је Махмуд Џибрил, бивши студент универзитета у Питсбургу (САД), за „министра иностраних послова“ – бивши амбасадор у Индији Али ал-Исауи. „Министар финансија“ је постао Али Тархуни, који је 1973. године отпутовао у САД, пошто је пре тога одседео у затвору онолико, колико је требало, који је до скора био предавач на универзитету у Сијетлу. „Оружане снаге“ побуњеника је повео Омар ел-Харири, који је заједно са Гадафијем 1969. године учествовао у свргавању краља Идриса, а после неколико година  покушао да свргне и самог Моамера. Суд га је прво осудио на смрт, а затим пресуду преиначио на 15 година затвора и 20 година забране изласка из куће. „Начелник генералштаба“ се зове Абдел Фатах Јунис, бивши Секретар Општег Народног комитета за унутрашње послове, генерал-мајор, који је прешао на страну „устаника“. Компанију допуњава и „адвокат-заштитник  права“ из Бенгазија, Абдул Хафиз Гуга и још 24 особе, за које су чули само њихови рођаци и пријатељи.

Та екипа  је саопштила своју решеност да свргне Гадафија, поздравила је резолуције УН 1970 и 1973 и формирала нафтну компанију LOC (Libyan Oil Company), коју су на сусрету у Лондону прогласили за „једину која има право да експлоатише либијска природна богатства и да се бави вађењем нафте“. А за сада се продајом нафте, „добијеном“ од компаније LOC, бави Катар, у чијем се главном граду – Дохи  - „контакт-група земаља-савезница“ редовно састаје.

Побуњеници су бурно поздравили увођење забране летова над територијом Либије за све либијске летилице и почетак бомбардовања од стране НАТО авијације. Међутим, тон се врло брзо променио: лидери „устаника“ су 5. априла констатовали да су крајње незадовољни операцијом НАТО, јер  без обзира што су они преносили официрима за везу све добијене информације о координатама владиних јединица и њиховој снабдевености наоружањем, „снаге НАТО дејствују изузетно споро, дозвољавајући јединицама Моамера Гадафија да се премешта и да улази у градове, што  онемогућује да се било шта учини“ – изјавио је Абдел Фатах Јунис и  упозорио да ће се „уколико НАТО и даље буде наставио са неактивношћу, прелазни национални савет обратити СБ ОУН“  са жалбом на неефикасност војне помоћи. НАТО је активизирао наношење удара,  више и не схватајући ко је где. У резултату, осим учесника оружане опозиције убијене су десетине мирних становника са обе стране барикада, и 19. априла се адмирал Џампаоло ди Паоло, председник војног комитета НАТО, пожалио да је „јако тешко“ зауставити Гадафијеву војску, а да при том авиони НАТО „неутралишу минобацаче и ракетне уређаје либијске армије без убијања превеликог броја цивила“.

У почетку су вође побуњеника подвлачиле да они не желе страну војску на либијском тлу. Преломни моменат је наступио 19. априла, када је Нури Абдела Абдел Ати, члан „прелазног градског комитета“ Мисурате јавно позвао УН и НАТО да уведу копнену војску и констатовао да „то нема ничег заједничког са окупацијом или колонијализмом, јер ћемо иначе сви умрети“. Следећег дана њега је подржао „прелазни савет“ у Бенгазију. У изјави је речено да „уколико се мирни грађани могу заштити само увођењем копнене војске…, то уопште неће шкодити“. Значајно је да је 18. априла раније поменута Кетрин Ештон објавила, да је Европска унија једногласно одобрила концепцију оперативног плана будуће хуманитарне операције у Мисурати,  у коју је укључена и подршка  оружаних снага. При том је констатовано: то је само концепција, али на сигнал УН она се може брзо трансформисати у оперативне планове.

21. априла је информисани амерички аналитички центар STRATFOR саопштио да се у луку Мисурата бродовима које су изнајмили УН, Међународна организација за миграцију, Међународни црвени крст и приватне компаније, „устаницима“ достављају храна, лекови, а осим тога и оружје и муниција који су, такође, како видимо, убројани у хитну помоћ. Роба се делимично доставља директно (из Француске, Катара и још неких земаља), а један део – преко Бенгазија. У западним медијима Мисурату су већ почели да називају „либијско Сарајево“, мада такво упоређење тешко може да се назове за одговарајуће.

Зашто је ситуација у Мисурати у центру пажње? По величини Мисурата је трећи град у Либији (са око 250.000 становника), то је дубоководна лука и представља једини важан објекат који бунтовници држе на западу земље, па и њега само захваљујући непосредној подршци снага антилибијске коалиције. Њен стратешки значај у тренутној ситуацији је у томе, што је у војном смислу  она једно од најзгоднијих места за искрцавање копнене групације: постоји потребна инфраструктура, а либијски главни град је удаљен само 200 км. Што дуже Мисурата буде у рукама побуњеника, то ће бити гласнији и њихови позиви о потреби извршења десантне операције под хуманитарном заставом. НАТО је већ дао Гадафију на знање да му неће дозволити да град освоји на јуриш, и Гадафи је фактички престао да чини такве покушаје. Створен је ћорсокак у лавиринту, а излаз из њега је само прекид ватре и преговори између страна у конфликту. Међутим, побуњеници то неће, јер је Мисурата њихов једини адут, тако да седање за преговарачки сто са Гадафијем за њих (уствари – за њихове газде) значи само - потпуни фијаско. 

А за то време стижу саопштења о случајевима у којима су војно-поморске снаге НАТО, које су блокирале либијску обалу, после прегледа теретних бродова  бранили да они наставе да плове ка Триполију, већ су их упућивали у Бенгази. Пошто  нису успеле да брзо уклоне режим Гадафија спољне снаге су појачале економску блокаду: у земљи се већ осећа дефицит бензина, хране има - према различитим проценама - за месец или два дана. Шта ће бити даље: војно-хуманитарна операција под заставом ОУН (без обзира да ли ће се искрцавање вршити уз помоћ амфибија или не), нови програм:  „мењамо нафту за храну“ (па – искуство већ постоји), подела земље, спој тих варијанти или појављивање нових – видећемо врло брзо.