У потрази за излазом из нуклеарне клопке

Постоји претња да ће Немачка нарушити стабилност и безбедност енергетског снабдевања у Европи. С таквим упозорењем је на страницама „Фајненшл Тајмс Дојчланд“ наступио извршни директор Међународне енергетске агенције (МЕА) Нобуо Танака. Берлин се спрема да донесе судбоносну одлуку најкасније средином јуна. Да ли да до 2022. године затвори својих 17 нуклеарки – у потпуности или делимично? Преседник МЕА сматра да овај проблем није чисто немачки, већ опште европски. У случају одрицања од нуклеарне енергетике Немачка доспева у још већу зависност од увоза нафте, гаса и угља.

Владу СРН притискају избори, пре свега предстојећи избори земље и федерални. Након недавних владајућа коалиција не стиже да се опорави од неуспеха. Бирач са својим антинуклеарним фобијама ће вероватно пребећи код „зелених“. Ангела Меркел и њена екипа се труде да сад надокнаде изгубљено и да се свиде еколозима. Питање је само да ли ће Европска заједница трпети немачки енергетски сепаратизам? А што је главно, да ли ће се Немачка обезбедити затварњем својих реактора?

Стручњак ИАЕА Виктор МУРОГОВ предлаже да се овлаш баци поглед на ситуацију у свету, где сад ради 440 реактора, од чега је у Европи око 200. Перспективе су још већих размера, посебно у Кини и Индији, где живи половина човечанства.

„Кина данас годишње троши две милијарде тони угља. То је више него САД, Јапан и земље ЕУ заједно. Сад они (Кинези) имају атомску енергетику – то је 13 реактора, мање два процента (производња електричне енергије). Планови су да се до 2050. године производња повећа од десет до 400 гигавати. То је више него у целом свету. У Индији су размере дупло мање, али је тенденција иста“

Тешко да се нуклеарни „џин“ сад може поново утерати у флашу. И 17 немачких реактора у светским размерама јесу кап у мору. Не представљају они главну опасност. Научник Виктор МУРОГОВ позива да се пажња обрати на много већу опасност.

„Ушли смо у нуклеарни тунел. Акумулирали смо 270-280 хиљада тона употребљеног нуклеарног горива. У чистом виду имамо искоришћени енергетски плутонијум, не војни. У Енглеској има 100 тона, у Русији – преко 60 тона, у Француској – преко 50 тона и у осталим земљама. Без обзира на то да ли затворимо нуклеарне реакторе или не, све то неће никуда нестати. Једини начин утилизације плутонијума је у нуклеарном реактору. Плутонијум живи 25 хиљада година. Он се може спалити само у реактору одређене врсте – уз помоћ брзих неутрона“

Пошто су доспели у замку политичари и еколози траже начине за избављење од „мирног атома“. Природно, погледи су усмерени на чисте и обновљиве алтернативне изворе. Практично у свим земљама ЕУ створени су програми који стимулишу стварање уређаја, који користе енергију ветра, сунца, морске плиме. Јединствену енергетску страгегију с акцентом на обновљиве изворе спрема се да представи Европска комисија. Истина, у свим овим пројектима постоји један велики минус, сматра председник Међународног центра за нуклеарно образовање Виктор Мурогов.

„Каква је то енергија? Грубо речено, индустрија не може да је користи. То је променљива енергетика, која варира у току дана и ноћи и годишњих доба. У току године оваква енергетика мења своје оптерећење 4-5 пута. Значи, на један мегават атомске енергетике треба градити 4-5 мегавати енергије која се довија од ветра. Кад смо градили нуклеарку у Чешкој уместо једног реактора Аустријанци су предлагали да се сагради пет хиљада „ветрених“. Два реактора то је већ десет хиљада“

Чеси су дали предност реакторима. Покушаји Немачке да се обезбеди од последица евентуалне катастрофе изгледају племенито, премда и наивно – имајући у виду да је потпуно окружена другим европским АС. Излаз из лавиринта, уколико је он уопште остварив у блиској будућности, јесте могућ, само никако понаособ.