Бака из Минска ускоро на гробу брата црвеноармејца

БАКА Љуба Тулијева из Минска после готово седам деценија коначно ће посетити гроб брата Александра, који је погинуо ослобађајући Београд од фашистичке окупације. После текста о њеној неоствареној жељи да први пут спусти цвет на хиљадама километара удаљен споменик за који донедавно није ни знала да постоји, јавили су се читаoци „Новости“, спремни да јој помогну да тај сан оствари.

Чим је текст о судбини Александра Павловича Дубровског, који је страдао као војник Црвене армије, свега два дана пре ослобођења Београда, објављен у „Новостима“ јавио се Душан Бајатовић, директор „Србијагаса“. Понудио да од личних средстава купи авионске карте за Љубу и њену унуку Олгу и да се са њима сретне у Београду. Звао нас је, готово истовремено и С. С. из Рашчића (Ивањица), представник руских телевизија за Балкан, који није желео да откријемо његово име, али је желео да помогне.

- Хотел, превоз, храна, водич, преводилац и све остало што треба, ја ћу финансирати. Бака и њен брат су то од нас заслужили, рекао нам је С. С.

Тек пре три године Александрова породица сазнала је да је сахрањен је у селу Сланци надомак српске престонице. Подигнут је и споменик на коме су, поред његовог, записана имена још тројице храбрих црвеноармејаца и петнаесторице ратника југословенске војске. Најмлађа сестра Љуба од тада сања исти сан - да пољуби споменик брата уз чија је писма са фронта одрастала чекајући да се он врати. Сан није могла да оствари, највише због недостатка новца.

Позвали смо Минск да сазнамо како је Љуба Тулијева примила вест да ће, после 65 година, обићи гроб брата Александра. Од њене ћерке Љене сазнали смо да је Љуба отпутовала код сестре Соње на дачу да са њом подели срећу што ће на јесен спустити цвет на споменик брату Александру Павловичу Дубровском.



- Мајка је узбуђена и срећна - каже Љена. - Не спава. После 65 година сазнала је где је сахрањен њен једини брат, а доласком у Србију оствариће јој се животна жеља - да се опрости са њим.

Захваљујући добрим људима који ће баки из Минска и њеној унуци Олги омогућити долазак у Србију, Љена узбуђено каже:

- Ово је прича о људској доброти. Хвала дивним људима из Србије који ће мојој мајци испунити животну жељу. Она што је старија све више стрепи да неће доживети да види његов гроб. Сваке вечери када крене на починак, дуго чита три писма које јој је Александар слао са фронта и милује црно-белу фотографију са његовим ликом.

Љена нас упућује у породичну причу Дубровских. Када је пошао на фронт, Александру је било једва 19 година. Био је најбољи студент Војно-техничког универзитета у Минску и понос породице Дубровски. Почетком 1941. године отац им је погинуо у рату и тада је Александар добровољно приступио ослободилачкој војсци. Полазећи у рат испратила га је мајка Татјана и три сестре - Соња, Љуба и Тања.


НЕЖАН СИН И БРАТ
У ОЧИМА својих сестара он је био узвишена фигура и оца и брата - каже Љена. - Све су биле поносне на њега. Био је интелигентан, образован али и изузетно нежан син и брат. Његова писма с фронта су топла, пуна бриге за мајку и сестре. Али, војничке и патриотске дужности никада се није могао одрећи.