Шта да се каже: геј-парада – било би претерано. Али представа – невероватна. Посебно када су побеснели момци у тренеркама на којима је писало „За веру, цара и отаџбину“ уз вику „Содома неће проћи!“ јурили до смрти уплашене педерчиће, који покушавају да се 28. маја (на Празник граничара, замислите) сакупе под својим заставама дугиних боја - поред свете вечите ватре на Гробу незнаног јунака…

Такав призор је за новинара просто откриће. Вероватно зато, то јест из знатижеље, на тргу се пре почетка појавила велика група страних фото- и теле- репортера. А можда је то било и предвиђено. Мада је то немилосрдно помислити. Па не би било у реду да се  младим људима, привиклим да подмећу задњице, предлаже да под песнице света православног, који зато баш што је православни и није јако расположен према либералним вредностима, подмећу своје напомађене фаце. Макар то било и са благородним циљем „успостављања демократије“ у Русији.

Па су догађаји у Москви натерали аутора на размишљање на тему „Улога педерастије у интеграцији Украјине у ЕУ“. Зато што су и педерасти, у извесном смислу, људи, те зато им ништа људско, очигледно, није страно. Између осталог – ни политика.

Као и свака мањина, које себе сматра слабо надареном, било етничка, било религиозна, ЛГБТ-заједница [1] покушава своје интересе да спроведе преко утицаја на политичке партије, посланике парламента, владине чиновнике, а још боље – преко гурања својих људи у државну службу и у владине кабинете. У САД, на пример, постоји чак и интернет-сајт „Геј-политика“ [2], који помаже у координацији поступака у том правцу организацијама својих… хм, не бих знао чак ни како да кажем… нека буде „истомишљеника“. Сајт финансира Фонд за победу гејева и лезбејки (Gayand Lesbian Victory Fond, а-а - како речит назив!) Парола Фонда је: Изабрати лидере ЛГБТ да би се променила политика Америке [3].

У истој тој земљи формиран је Институт лидерства гејева и лезбејки (the Gay & Lesbian Leadership Institute) који је израдио пројекат под називом „Председничка именовања“ (The Presidential Appointments Project), у коме постоји цео систем одабирања и припреме кадрова педераста, лезбејки, трансексуалаца и осталих  настраних, као и  помагања  да се одабрани нађу на послу у председничкој администрацији и другим државним установама САД [4].

У истом правцу, заједно са Институтом лидерства гејева и лезбејки ради и такозвани Харвардски програм Фонда Дејвида Бонета (The David Bohnett Foundation).Фонд сваке године издваја донације за десетине настраних међу лидерима и активистима ЛГБТ-организације, како би они студирали на Харвардском универзитету, и не било где, него на факултету „Кенеди“ на коме се припремају административни руководиоци федералног и локалног нивоа(the Harvard Kennedy School’s Senior Executives in State and Local Government) [5].

Тако да није чудно што се доласком у Белу кућу председника из Демократске партије, која је по традицији благонаклона према људима нетрадиционалне сексуалне оријентације, овај Институт проактивирао толико, да се у списку државних чиновника који су отворено изјавили да припадају ЛГБТ-популацији нашло 156 презимена. Упоређења ради, у администрацији Џорџа Буша млађег било их је само 7. Али 156 је само отворених гејева. А ако им се додају они који нису отворено рекли о своме недостатку?

Значи -  веза између политике и педерастие, бар у САД, уопште није измишљена. Настрани, за чија су права толико забринути у ЕЗ, Савету Европе и ОЕБС-у, испоставља се, уопште нису тако „јадни“, како њихови „заштитници права“ покушавају да прикажу. Пре би се рекло – обрнуто – лукави су, агресивни и са комплексом више вредности у односу на нормалне људе. А и циљеви им немају везе са „заштитом права“, већ са лидерством, ако је судити по називима њихових фондова и института.

Хомосексуалистички лоби САД више и не скрива да му је циљ да помоћу „демократских“ парола доведе на власт што више својих штићеника. Може само да се замисли каква ће бити америчка спољна политика, ако већ сада „напредовање демократије“  у свету све више добија јарке „дугине“ нијансе. Па онда је потпуно тачно да ће се и „пета колона“ педераста у православним земљама потпуно избезобразити.

Мало и о православљу. Православна црква и ислам за сада остају главне тврђаве отпора све јачој претњи „геј-тоталитаризма“. Католичка црква је пала. То - што се тиче  моралног препорода. И то не само због важећег прописа о целибату, како многи мисле, већ због дуге подривачке делатности ЛГБТ-популације, која изнутра дрма хришћанске вредности.

Како пише Игор Никитин, копредседник Светског хришћанског савета, сада се „у САД … на хришћанским универзитетима  одржавају састанци студената, који се боре за своју хомосексуалистичку припадност… Долази до праве борбе содомита са духовном културом и хришћанским вредностима нације. Они одлично схватају да ако успеју да те вредности, у врло религиозној Америци, изопаче – они ће моћи да освоје цео свет. Старији геј-активисти су причали да су почетком 70-их намерно слали младе гејеве да студирају у свим познатим институцијама Америке. И то се одразило на многе законе. Сада у САД постоји прави напади на хришћанске образовне институције“ [6].

Поразно је сазнање да  је врло важну улогу у рушењу моралног ауторитета католицизма одиграла Пољска. Ако је веровати чланку који је постављен у Википедији на енглеском језику „од тренутка формирања државе 966. године законодавство Пољске никада хомосексуалност није сматрало за преступ… После губитка независности Пољске 1795. године Русија и Пруска су за њу увели законе против содомије. 1918 године Пољска је поново постала независна и укинула је окупаторске законе… 1932. године она је прва у Европи изједначила права хомо- и хетеросексуалаца… за разлику од тоталитарних режима 20. века“ [7].

Тешко је рећи шта је то утицало на политику Пољске по том питању. Могуће је да су до 1940. године 10% становништва  чинили јевреји, међу којима је увек било много содомита и који су увек користили тактику сакривеног напредовања ка власти својих штићеника? Нећу даље да коментаришем.

Ништа мање није интересантно ни то, да је у руском преводу чланка у Википедији тај пасус о Пољској због нечега испуштен [8]. Очигледно је да аутор није желео да руски читаоци везују за содомију светли лик те католичке земље – главног заштитника евроатланског курса Украјине. Зато што у Пољској већ неколико година постоји увезена из САД „Хришћанска уједињена црква за ЛГБТ“, чија су „врата отворена за све људе, без обзира на расу, пол и сексуалну оријентацију“ [9], јер „љубав“, знате, „уједињује све“ [10].

Уз помоћ америчких и пољских  „истомишљеника“ „црква настраних“ почиње да се увлачи и у православне државе. Тако, на пример, трудом европских „демократа“ у Москви је формирана „Група ЛГБТ-хришћана“ нескромног назива „Светлост света““. А у Кијеву је формирана аномалија у облику „Покрета ЛГБТ-хришћана Украјине“ [11], са „пастирском службом“ коју периодично води мисионар - „преподобни“ Шимон Немец, који долази из Пољске.

Међутим, било би погрешно помислити да стимулисање рада педераста у православним земљама представља бригу само самозваних „пастира“. Томе се прикључила и званична Варшава. У жару „напретка демократије“ ка Истоку, пољски МИП је, на пример, одлучио да укине партиципације за визе учесницима из Украјине, Белорусије и Русије јунске геј-параде у Варшави. Власти католичке Пољске пројављују такву бригу о настраним у нашим земљама, да их по визном статусу изједначују са опозиционарима Белорусије. Чак испада некако и увредљиво за белоруску опозицију.

А у чему је смисао „мисионарског“ рада педераста са крстовима око врата из САД и Пољске? Вероватно у томе да подрију у православним земљама начела хришћанства изнутра. Јер главна порука проповеди „цркве настраних“ своди се на тврдњу, да у Светом писму, као, нема директне забране сексуалних настраности, а библијску прича о Содоми и Гомори  треба, по њиховом мишљењу, тумачити другачије.

Проповедници сведозвољености инсистирају да и у световном животу све, што није забрањено законом, треба да је дозвољено. Међутим, при том „заборављају“ да осим закона државе постоје и закони морала. За разлику од правних норми, које су променљиве, духовна снага Русије се држи управо се на тим моралним - најчвршћим могућим законима. Духовна снага Русије у ствари представља главни циљ подривачке делатности „демократизатора“ са Запада.

Праведности ради треба да се констатује да и у ЛГБТ- заједници постоје поједине личности које схватају да непријатељи источног словенства покушавају да у своје циљеве искористе особине сексуалне „различитости“ једног дела наших људи (што је, према мишљењу аутора, потпуно лична ствар ових последњих).

Тако се, на пример, на интернету недавно појавила ЛГБТ група под називом „Словенска геј-заједница“ [12]. Један од њених организатора пише: „…постоје политичке групе и покрети… који су спремни да гејеве прихвате таквим, какви су, и да се према њима понашају са разумевањем. На жалост… наведене организације живе на терет страних давалаца донација и, иако према ЛГБТ спроводе пријатељску политику, истовремено својим једномишљеницима покушавају да наметну идеје антипатриотизма и русофобије, као и заштите интереса олигарха. Са друге стране, организације патриотског, религиозног, националистичког усмерења не схватају да у сваком друштву има бар 5% гејева, али нису спремне  да ЛГТБ прихвате као неодвојиви део свог народа. Из ове поруке аутор прави закључак: „словенски … гејеви и лезбејке треба да формирају јединствени словенски савез као противтежу стереотиповима који постоје у друштву о томе, да су гејеви и лезбејке – поборници проевропских погледа и заштитници западног модела друштва“ [13].

У чланку је дошло до интересантног обрта. Али – да не журимо са оценом. За сада се у групу пријавило 111 људи, а то никако не иде ка „5%“ становништва три словенске државе. И, као што је правилно констатовао један од учесника дискусије о тој иницијативи, тешко да ће она постати успешна. Зашто – објаснио је у чету интернет-пројекта  From- uaједан од лидера Геј-форума Украјине Свјатослав Шеремет.

Одговарајући на питање „Какве су политичке склоности украјинских гејева? –  пан (или пани) Шеремет је одговорио да „склоности постоје, и довољно су одређене“ [14].

Према његовим оценама, бројност чланова ЛГБТ заједнице који не крију своје сексуалне склоности износи између 800.000 и 1,2 милиона људи. То је значајан број  потенцијалних бирача. А обзиром да настрани уживају посебну пажњу САД, ЕЗ, Савета Европе и ОЕБС, како каже Шеремет, „у подршку правима ЛГТБ, када буде потребно,  ступиће оне политичке снаге које исповедају евроинтеграциони правац“.

Обзиром да се партије украјинских националиста према педерастима, лезбејкама и транвеститима односе „са предубеђењем“, међу настранима се запажа чврста пристрасност према блоку Јулије Тимошенко. Према речима главног украјинског педера „љубав геј-популације према Јули је давнашња и стабилна“. Очигледно, зато ту партију периодично потресају скандали у вези са педерастијом и педофилијом њених посланика. Да ли због наведене околности, да ли сасвим случајно, али је према лидеру Геј-форума Украјине неравнодушан и сам врх Парламентарне скупштине Савета Европе, као и руководство низа европских партија, које су представљене у Европарламенту.

Без обзира на то Шеремет је убеђен: „Ко год да буде на власти у Украјини, мораће да буде принуђен да рачуна на захтеве међународне заједнице и међународних организација“. Најважније је, да додамо – повећање буке и провокација од стране настраних, како би се тој „међународној заједници“ дао повод да по ко зна који пут окриви руководство Украјине, Русије и Белорусије за „недемократичност“. Нису узалуд, после растеривања геј параде, коју су градске власти Москве забраниле, настрани – странци који су учествовали у њој, одмах позвали САД, ЕЗ, ОЕБС и Савет Европе да осуде Русију. Само гледај, позваће они и НАТО да је бомбардује, као што је Либију…

Међутим, 5. јуна 2011. навршило се 30 година од оног дана, када је у САД регистрован први случај СИДЕ, од које оболевају углавном хомосексуалци. Од тада је од те болести у свету умрло 30 милиона људи. Исто толико је тренутно заражено.

Тако да – срећан вам јубилеј, педери!

[4] https://www.victoryfund.org/our_work/presidential_appointments

[5] https://www.gaypolitics.com/2011/06/01/14-lgbt-leaders-chosen-for-harvard-program/

[6] Цит. по https://love-contra.org/index.php/news/issue/794/

[7] https://en.wikipedia.org/wiki/LGBT_rights_in_Europe

[8] https://ru.wikipedia.org/, чланак «Права сексуальних мањинау Европи».

[9] https://www.cuc-europe.org/our-pastors

[10] https://christianunitedchurch.ning.com/group/lovewelcomesall

[11] https://gaycredo.nsknet.ru/cerkvi-lgbt/

[12] https://sgs-ru.livejournal.com/

[13] https://www.news.gayby.net/news/1/2011-04-23-4155

[14] Овде и до краја- https://www.from-ua.com/voice/bbd1ac020d0b2.html