Мало о „непримерено“ високој цени. Уз 70 година од почетка Великог рата

Од почетка рата у коме смо ми, пошто смо разбили непријатеља, одбранили нашу Отаџбину, скоро седамдесет је година. Што је тај датум све више приближавао то се и код нас, и у иностранству појављивало све више оних, које Велика Победа у најтежој могућој бици за јединствену и недељиву Русију, јако узнемирује. Све чешће се чују приче о „непримерено високој цени“ коју је за победу платио наш народ и други народи Совјетског Савеза, о сразмерама губитака, казненим батаљонима, одредима за рашчишћавање… Убеђују нас да наш народ није победник, већ жртва тог рата, а тема масовног прелажења совјетских људи на страну непријатеља је постала једноставно главна…

Прихваћено је да се као један од првих „проналазача“ те теме сматра А.Солжењицин, који је у „Архипелагу…“ написао: „Колико је ратова водила Русија (било би боље да је мало мање…) и много ли је издајника могла да наброји у тим ратовима? Да ли је ико приметио да је издаја била у самој души руског војника? Како је у најправеднијем у свету друштвеном уређењу дошло до најправеднијег рата, у коме су се одједном међу обичним народом нашли милиони издајника. Како да се то схвати? Чиме да се објасни?“ Па је класик на рачун тадашњег руководства земље поднео оптужбе тако тешке, да је то у многим главама изазвало велику смутњу.

Линију класика настављају нове генерације публициста. Тако Бунич пише: „На фронту дугом хиљаде километара, милиони официра и војника су злочиначком режиму очитали лекцију из њиховог предмета, масовно прелазећи на страну противника још при самом почетку ратног дејства“.

Читајући многобројне одзиве на таква паметовања осетиш колики је посао обавило време за последњих 20 - 30 година. Оно што се у некадашњем совјетском друштву, прикраћеном за информације, сматрало за откровење, данас може лако да се провери и оспори. И то је постало благо за изражавање погледа на свет, не само либералних.

Да узмемо, рецимо, историју Русије.Од времена најезде Батија на тадашњу Русију уобичајено је било да су сукоби између кнежева крвави, и да они један другог предају непријатељу, као и да заједно са војском прелазе код победника на службу.

Неко ће рећи: па то је било пре него што је власт централизована. Рецимо да је тако. Али стиже и она, централизована власт, па шта? Зар се бојари, козаци, стрелци нису заклињали час пољском краљу, час Лажним-Димитријима? А доцније – у јеку Северног рата Петра Првог, када је војска Карла XII упала у Русију, донски козаци, на чијем је челу био К.Булавин, су ударили из позадине по њима, освојили главни град Донске Војске – Черкаск, па затим Царицин, опколили Саратов, дошли до Тамбова и Пензе. На страну Швеђана је, заједно са запорожцима, прешао дупли издајник - гетман „Левобережне Украјине“ И.Мазепа. Доцније је и он са својим одредима био на страни Турака, па затим и кримских Татара.

После је био рат са Наполеоном. У губернијама – Виленској, Гродњенској, Минској, кнез Р. Гедројц је сакупио војску од двадесет хиљада људи, која је прешла у стан тадашњег Евросавеза, а локалне православне баћушке, поступајући по савету најстаријег по чину у Могиљовској епархији, Варлаама, су положили заклетву на верност Бонапарти и служили службу божју - захвалницу за њега.

У току Првог светског рата, трудећи се да доведу до деобе Русије, тајне службе Немачке и Аустро-Угарске су радиле са представницима сепаратистичких група и покрета Пољске, Финске, Балтије и Грузије. Врбовање је вршено и међу ратним заробљеницима - муслиманима. Нису успели да стигну до масовног врбовања руских заробљеника, којих је било 3,6 милиона, од 15,4 милиона мобилизованих. Осим тога, од лета 1917. године милион и по руских војника је кренуо не у заробљеништво, већ - кући – да дели земљу. Гаранција за праведну поделу била је пушка или чак митраљез, понети са фронта. Укратко – епизода са капетаном Швабрином из „Капетанове кћери“ А.Пушкина у нашој историји и није баш неки изузетак.

Уосталом – зар баш само у нашој, а не и у светској? Започета издајом библијског Јосифа од стране његове браће, па све до предаје генерала Младића Хашком трибуналу, која само што се десила. Да ли је то и крај?

Наравно, ни по карактеру, ни по величини, ни по тежини мука се ни један претходни рат који је водила Русија не може упоредити са Великим отаџбинским. Никада пре тога наша земља није дала оружје у руке 34,4 милиона људи. Никада дотле није долазила у ситуацију да непријатељу остави територију са 80 милиона становника. Па ако се говори о колаборационизму, онда историчари, који то проучавају, говоре о цифри од милион и по људи, углавном оних који су служили у националним формацијама, у козачким дивизијама, у борбеним, тајним и помоћним јединицама противника. Најзад, у полицији, у којој је служила трећина свих колаборациониста. Од њих је у централним областима СССР које је био окупирао непријатељ, укупно било 300.000 Руса.

Па и то је много. А опет – са чиме да се упореди? Ако се упоређује са другим земљама Европе из времена Другог светског рата, на пример са Француском, која није осетила ни масовне конфискације, ни репресије, ни колективизацију, треба узети у обзир да се од 6 милиона људи, који су били у оружаним снагама земље, практично читав тај број, ако не сам предао, онда је предат вермахту, после чега се близу милион Француза борило на Хитлеровој страни по фронтовима Европе, па и против нас, у афричком Ромеловом корпусу.

Морају да се прецизирају и тврдње о масовном добровољном преласку наших грађана на непријатељску страну. Услови, у којима се нашло више милиона наших заробљеника су били такви, да је често ступање у колаборационистичке јединице представљало једину могућност да се они спасу смрти од глади по концентрационим логорима. При том су многи рачунали да ће, пошто добију оружје, моћи да пребегну својима. И прелазили су у партизане, не само појединачно, већ и у великим групама, заједно са оружјем. Примера има довољно, између осталог из праксе такозваних националних легиона: татарских, јерменских, грузинских и тд. Ако би немачка команда посумњала да се неко спрема да пређе на страну Црвене армије такве групе би се одмах преформирале или одлазиле на Запад, али и тамо, пошто би поубијали немачке команданте, борци би прелазили на страну француских, југословенских, италијанских итд. партизана.

Чак су се и многи литвански момци, за које се баш није могло рећи да симпатишу бољшевизам, крили од „добровољног“ позива да иду у шуму, због чега су њихови рођаци били репресирани – све до стрељања. Од „добровољне“ службе у јединицама СС склањала се и већина официра предратне литванске армије, што није згорег да подсетимо како садашње апологете некадашњих нацистичких дивота у земљама Балтичке регије, тако и московске памфлетисте.

И не сведоче немачки генерали о масовним преласцима наших ратника на страну непријатеља још од првих ратних дана, већ о нечем сасвим другачијем.

„Треба да се констатује упорност појединих руских јединица у борби. Дешавало се да су јединице, обучене да нападају бункере себе дизале у ваздух заједно са бункерима, не желећи да падну у руке непријатељу“. То је написао у свом дневнику начелник генерал-штаба копнене армије вермахта, генерал-пуковник Ф.Галдер, другог дана рата.

Трећег дана: „Све у свему, сада је јасно да Руси немају намеру да се повуку, већ напротив, бацају све чиме располажу на немачку војску иако она продире у облику клина“.

Четврти дан: „Јутарња процена ситуације потврђује закључак да су Руси решили да у граничном појасу воде одлучујућу битку и да одступају само на појединим деловима фронта, где их на то приморава врло јак притисак наших јединица које надиру.“

Осми дан: „Подаци са фронта потврђују да се Руси свуда боре до последњег човека“.

Генерал Блиментрит, који је ишао на Минск, констатовао је: „Понашање Руса је чак и у овој првој бици представљало поразни контраст у односу на понашање Пољака и западних савезника, када су ови трпели пораз. Чак и потпуно опкољени, Руси су се били за своје позиције и борили до краја“.

17. септембра 1941. године команда 39. корпуса вермахта је Хитлеру упутила промеморију о могућностима подривања бољшевичког отпора изнутра. У њој је констатовано: „Претходни ток источне кампање је показао да су бољшевички отпор и бес превазишли сва очекивања. Нико не треба ни да помисли да ће рат довести до револуције у Совјетском Савезу.“

Шеф политичке обавештајне службе В. Шеленберг пише нешто, што је једноставно парадоксално. Понекад је имао сусрете, како се каже, уз чашицу, са двојицом бивших службеника РККА: пуковником и десетаром. Оба су заробљена под Вјазмом, у логору су врбовани, обуку су завршили у обавештајно-диверзионој структури „Цепелин“ после чега су постали обавештајци од поверења. Али само што би се реч повела о рату, оба су изговарала: „Изгубићете га!“ Па затим – о снази Црвене армије, о непоколебљивој Стаљиновој вољи. Па ти сад схвати те Русе!

И ако се нешто тако дешавало у толико специфичним сферама тог рата, онда о чему су мислиле и како су се осећале хиљаде обичних људи, које су кренули да служе непријатеља. Они исти полицајчићи, у чијим је редовима било свега: обичног шљама, себичњака из послуге руководства, али највише збуњених људи, који су се погубили и који су једноставно чекали ко ће да победи. Било како да било, „мишљење већине“ је, рекло би се, добро објаснио Иван Раскин, заменик начелника полиције Сапичке општине Погарског рејона Брјанске области који је на народном весељу, када је на њега дошао ред да одржи здравицу, изговорио нешто, због чега су присутни могли само да зину:

„Знамо да нас народ мрзи и да чека долазак Црвене армије. Па ви пожурите да поживите, пијте, једите, уживајте данас у животу, јер ће нам сутра, све једно, и тако пооткидати главе“.

Издајнике који су ухваћени у самој борби, партизани заиста нису штедели. Нису их штеделе ни војне јединице које би ушле у неки град или село. И зато су се ови крили, чекајући смершевце. На крају крајева, боље је „одрадити“ неколико година у руднику или на сечи шума, него умрети презрен, страшном смрћу. Али – универзални излаз из тога је био само један – одлазак у партизане. Сматра се да је партизанима сваког дана прилазио сваки пети полицајац.

Према подацима новинара, у Француској је убијено 10.000 колаборациониста. Од њих је већина линчована. На робију је осуђено 13.339 људи, на затвор 24.927, а грађанска права су одузета у 50.223 случаја...

Руслан Лињев,