Бити грађанин Еглеске, то је професија

Тема данашње емисије можда ће вам се учинити мало необичном. Читаве прошле недеље Лондон и друге градове Енглеске потресали су нереди. Незамисливо за пословично хладнокрвне Енглезе и уређену Енглеску. Па шта онда, рећи ћете ви. Није узалуд србски народ чувен по другој пословици: „Нек комшији цркне крава“. Али није баш ни тако. Сетимо се колико је само људи у време балканског конфликта отишло управо у Енглеску. И то не било каквих људи. Било је ту много младих, образованих, перспективних. Сада када су се страсти у Енглеској смириле, решили смо да их проанализрамо у телефонском разговору са нашим слушаоцем из Београда, Александром Стојановићем, инжењером бродоградње. И он је један од оних образованих Срба који силом прилика више не могу да привређују у домаћој индустрији, па су грицкали извесно време и енглеску кору хлеба.

Господине Стојановићу, целе протекле недеље били смо сведоци дешавања која су нам се до недавно чинила немогућим у једној земљи као што је Енглеска. Када сте пре четири године први пут стигли у Енглеску да радите, да ли је било шта наговештавало да улични нереди оваквих размера могу да се десе?

Пре четири године је као и читав западни свет, Енглеска доживљавала последњу фазу златног доба каква се ретко догађа у историји народа, још ређе се враћа и понавља када се једном оконча. Бизнис је цветао, отварала су се нова радна места, готово два и по милиона нових радних места је отворено у последње три године економског благостања. Трошило се немилице, као да не постоји сутра, и тешко да је било ко био суштински незадовољан својим друштвеним положајем. Све то дешавало се само 30-ак година после тешког периода из касних 70-их и раних 80-их, када је британска привреда била готово на издисају, а годину дана дуг штрајк рудара је био сурова реалност. Неко чији поглед никада није био уперен у прошлост, и ненавикнут да анализира оно што види, сигурно никада не би повезао уличне немире и Енглеску из 2007. године. Али неко са ширим погледима, боље обавештен, са више животног искуства, мора је већ тада да се запита откуда долази сав тај новац који се троши, и колико још дуго све то може да траје. Са искуством из Југославије, која је супротно Енглеској пре 30 година живела своје златно доба, а онда експлозивно и изненада доживела суноврат, мени је лично све то деловало мало сумњиво. Стално сам се питао како ће ови људи да реагују једном када не буду више могли да троше више него што зарађују и када их неко буде питао да коначно покрију минус на својих пет-шест кредитних картица.

Где је по вама корен проблема?

Мислим да суштинско објашњење проблема са којим се Енглеска данас суочава лежи у начину на који је Енглеска изашла из кризе почетком 80-их година. Наиме, када су изгубили колоније, Енглеска није била способна да их сачува по цену рата, и њена привреда је изгубила бескрајна тржишта на којима је монополски пласирала своје производе. Онда је морала да учествује у тржишној утакмици са осталим развијеним земљама, и било је све теже остварити профит производњом, а на другој страни много је капитала било нагомилано у енглеским финансијским институцијама у току колонијалне ере и требало га је негде пласирати. Очигледно то није могло у енглеским фабрикама, јер су радници постајали све скупљи и све захтвнији, а земље трећег света на другој страни нудиле су сјајне услове инвеститорима да се брзо обогате. У то време владали су британски лабуристи у држави и њихове владе једна за другом плашиле су се да дође до великог губитка радних места у држави и социјалних немира и деценијама су присиљавале британске капиталисте да раде са минималним профитом у Британији, како би сви Британци били запослени. У то време британске фабрике су на силу радиле, истина, али су Британци били махом добро обучени професионалци. Били су навикнути на организацију, на дисциплину, на озбиљан рад за реалтивно скромну плату. То су генерације Британаца који су рођени 40-их година, данас су готово сви у пензији. Обрт је настао почетком 80-их. Тада је почело интензивно експлоатисање нафте у Северном мору и влада је дошла до неких великих прихода релативно брзо, па је могла да покрије социјална давања када би дошло до масовних отпуштања. Онда је премијерка Маргарет Тачер дефинитивно напустила дотадашњу политику лабуриста, прокламовала је како свака неликвидна британска фабрика мора да се затвори, како државне компаније морају да се распродају, како капиталистима треба да се да шанса да пласирају капитал и остваре профит тамо где они могу, а не где држава хоће, и како ће држава да се побрине за социјалу, јер када већ успешни капиталисти зараде много, држава ће да их опорезује, па ће онда да да новац сиротињи. Е сад, како је убрзо после тога дошла и победа Запада у хладном рату против социјализма, онда су сви британски инвеститори раширили своје пипке по истоку, по бившим колонимаја, по неразвијеним земљама и почели да остварују до тада незамисливе профите. А на другој страни, скоро сви производни капацитети на острву су затоврени, милиони људи су послати кући и почели да живе од социјалних давања. У то време није било тако тешко да се плати сва та социјала, кад је новац само усисаван у Британију и у друге западне земље из неразвијених земаља на другој страни. И мало по мало, једна нација способних радника после 20 година се трансформисала у нацију необразованих и неуких људи, који немају радно искуство, који немају радне навике. Просечан Енглез који би данас требало да буде носилац енглеске привреде рођен је 80-их година, живи данас у оштинском стану, има жену и једно четворо деце, не ради, никада није ни покушавао да ради јер његов дечији додатак на оно четворо деце већи је него плата коју он може да добије, зато што од образовања има само основну школу. Не занима га да заради ни за медицинско осигурање, јер медицинско осигурање је слободно и бесплатно је за сваког. То све покрива држава. Сва нова радна места која се отворе иду странцима који се масовну усељавају, а млади Енглез само чека да држава наплати порез од плата тих странаца и да му донесе његове принадлежности. Према томе, он је своје проблеме решио тиме што се родио као Енглез. Бити Енглез данас више није националност, то је професија.

Знамо читаву причу са финансијском кризом како су грамзиви инвеститори почели да инвестирају не само онај капитал који имају, него и фјучурсе, онај капитал који мисле да ће имати у будућности, и тако се светски капитализам претворио у једну пирамидалну банку. И као свака пирамидална банка, то је радило неко време, онда је неко нешто посумњао па тражио свој новац назад, и тако смо дошли до финансијске кризе. Када је криза почела, истина је да је британска влада реаговала максимално одговорно, сместа је са државним новцем спасла 4 до 6 државних банака, то јест не државних него приватних, али британских, и ту би, рецимо, могла србска влада и министар финансија Млађан Динкић из 2001. нешто да науче. Британска влада је била страшно критикована од јавност, говорили су да је поклонила народне паре неодговорним банкарима, али банке су се консолидовале и после 2 године влада је вратила новац пореским обвезницима. Чак сам и ја добио 600 фунти повраћаја пореза, иако сам већ био напустио Британију. Али и поред тога влада не може да спречи да дође до редуковања социјалних давања, јер новца реално нема. Нити могу британски грађани коначно да избегну да почну да враћају своје дугове. И ту је, ја мислим, прави разлог народног незадовољства. Јер, млади Енглез је систематски васпитаван да ништа не треба да ради, да не мора да буде користан, да може да троши, и што више троши он је држави био бољи. А сада се од њега изненада захтева да буде одговоран, да буде користан себи и да буде користан другима.

Да би сте добро разумели о чему ја овде причам, даћу један конкретан пример. Пример сам чуо од својих старијих британских колега, тамо где сам радио. Град Хал у источној Енглеској деценијама је познат као најлошији град по школству у Британији. О томе се причају вицеви, чак је и Роуен Еткинсон у ТВ серији Црна Гуја направио шалу на рачун Хала и образовања у Халу. Кулминација са лошим образовањем у Халу била је негде почетком 21. века, када су просветни инспектори установили да у две основне школе деца не могу никако да науче ни да пишу, ни да сабирају. Затим је министарство просвете формирало тим специјалиста, послало их је у Хал да виде о чему се ту ради. Шта су они утврдили? Обе школе у којима деца не могу на науче да пишу и да сабирају налазе се у четвртима где живе породице некадашњих индустријских радника. Деца никад нису видела да деда и баба иду на посао. Јер су деда и баба отпуштени и њихове фабрике су затворене пре него што су се деца уопште родила. Родитељи никада нису ишли на посао, немају професију, никада нису били запослени. Комшилук или гледа телевизију, или се опија по пабовима. А кад никад ништа не радиш, онда ти бројеви и слова нису потребни, јер нема потребе за обзиљном комуникацијом. Зашто онда деца да уче нешто што никада неће да употребљавају. Замислите један такав комшилук у којем нема потребе деца ни да науче слова, ни бројеве, и онда се догоди једном да истовремено дође вест да је влада смањила дечији додатак, а онда да је полиција убила неког од наших негде тамо на ћошку. Тако настају улични немири.

Многи експерти у Русији су узроке за социјалне нереде тражили у неинтегрисаној миграцији из земаља трећег света, која је у Енглеској врло бројна. Да ли заиста етнички фактор ту може да игра одлучујућу улогу?

Ја немам такав утисак. Британска влада врло много води рачуна да се закони једнако примењују на сваког и не прави никакву дискриминацију у односу на стране раднике. То сам и ја могао да осетим на својој кожи у позитивном смислу. На другој страни, сви странци који су у Британији, они се тамо налазе зато што имају неки посао, и то посао који у својој земљи нису имали. Да нису срећнији у Британији него што су били у Турској или Нигерији, или на Јамајци, они тамо не би ни били. Не могу ни да остану у Британији ако изгубе посао, бар не могу легално, зато што социјална давања припадају само држављанима Британије. Када једном изгубиш посао тамо, немаш права на социјална давања. Или, ако се већ страни радник налази у Британији, онда има посао, има приходе, он је професионалац који је одговоран и пре свега одговоран својој породици, зато што њу издржава. Плус као илустрација, британска полиција већ годинама објављује статистику по којој се види да од свих елемената британског друштва са законом најмање проблема имају страни радници. Чак су увек похваљени по најбољем понашању. Тако да ако негде на телевизији видите црне, жуте и браон људе како разбијају Лондон, ја мислим да су они сви држављани Велике Британије и највероватније су рођени у Британији.

За време сукоба у бившој Југославији врло много југословенских, па и србских грађана отишло је да тажи бољи живот у иностранству, много их се зауставило управо у Лондону. То су улавном били образовани млади људи. Може ли да се деси тако да испадне да су узалуд одлазили?

Узалуд сигурно нису одлазили, у супротном би код куће умрли од глади. Могуће је да једног дана буду морали да промене место боравка, могуће је да рад у Британији постане неисплатив, јер све је могуће. Али то су образовани и професионални људи. Они ће, ако не могу у Лонодну, радити на неком другом месту, и зарађиваће можда и више пара, јер ја мислим да су они најбоље што данас има човечанство.

Образованом елитом формираном пре последњег балканског сукоба несумњиво може да се поноси не само Србија, већ и друге земље настале на развалинама бивше Југославије. А ви, поштовани слушаоци, пишите о темама које вас занимају, које бисте желели да разматрате са нама у етру. Чекамо ваша обраћања на адресу: Русија, Москва, Пјатњицкаја 25, Глас Русије, за српску редакцију или на електронску адресу: letters@vor.ru.