Тарик Азиз моли за смрт

Бивши потпредседник владе Ирака Тарик Азиз замолио је актуалне власти да га што брже погубе. Толико сурову пресуду суд му је изрекао још прошле јесени за гоњење шиита за време Садама Хусеина. Ипак председник Џалал Талабани одбио је да потпише смртну пресуду, а касније је Азиз био осуђен на доживотну робију. За сада ирачке власти не могу да се одреде поводом судбине Тарика Азиза, а он лагано умире у затвору.

Молбу је написао Азизов адвокат на његову молбу и упутио на аредсу актуалног шефа кабинета Нурија ал Маликија. Повод за обраћање били су многобројни задравствени проблеми 75-годишњег бившег ирачког премијера. Он пати од дијабетеса, кардио-васкуларних обољења, има чир на желудцу. А прошле године је после можданог ударао изгубио моћ говора. За сада на многоборјна обраћања Азизових рођака међународним организацијама са молбом да изврше притисак на ирачке власти како би оне ослободиле тешко оболелог Азиза, Темида са те стране не реагује.

Овај случај поново наводи на мисао где савремено друштво треба да стави запету у крилатици „казнити не сме се помиловати“. Јасно је да спорови о моралној страни примене смртне казне неће још дуго престати. Док разне дражве буду примењивале ово изузетно право на насиље као казну на криминалну делатност. Али ако се у погледу криминалаца који су извршили тешке злочине та теразија јавног мњења чешће окреће у страну лишавања живота, погубљење великих политичких и државних посленика више не наилази на тако једнозначну подршку, изазивајући жестоке спорове. Тим пре када злочини нису очигледни, као у случају Тарика Азиза, сматра руководилац Центра за проучавање савременог Ирана Раџаб Сафаров.

Тарик Азиз је био само извршилац воље и жеље Садама Хусеина. У ауторитетном Хусеиновом режиму није било места за другачије мишљење, за самостално понашање. Сви су слушали закон, а закон је био један – сам Хусеин. Зато је нехумано казнити Азиза тако сурово, као друго, сасвим незаслужено, пошто Запад, чинећи то, има сасвим друге циљеве, којима могу бити жртвовани закони хуманизма. Дата одлука нема никакве везе са нормама закона и тим пре са тиме да докаже да ће сви кривци бити сурово кажњени.

Још један повод за дугогодишње спорове о оправданости смртне казне не за обичне смртнике било је стрељање бившег румунског лидера Николаја Чаушескуа. Несумњиво, у тој земљи постојао је култ личности Чаушескуа, када је он био на власти. При томе, судећи по многобројним сведочењима, он је искрено веровао у своју популарност у народу. Ипак жестоко гушење демонстрација била је његова судбоносна грешка, која је довела до политичког краха и смрти. Поново се појављују питања: има ли право руководилац државе на грешку и каква треба да буде казна? Нове румунске власти су решиле да је сперу крвљу, организовавши исхитрено трибунал и стрељавши Чаушескуа са супругом. Ипак таква мера није оправдана у већини случајева, истиче Раџаб Сафаров.

Пресуде попут смртне казне бившим политичким лидерима земаља нису исправан и ефикасан корак, и ста тачке гледишта људског прилаза и са тачке гледишта историјске перспективе. Пошто када су они били руководиоци држава, сасвим је очигледно да их је подржавао огроман број људи који су искрено веровали у то да имају достојног руководиоца. И ако се кажњавају смртном казном, огроман број људи, њихово сећање биће траумирано. То није добро за човечанство и за конкретно друштво. Напротив, може да доведе до раскола, зато што ће значајан број људи још бити увређен, што је примењена превише сурова казна.

Између осталог, историја зна за разне примере, између осталог и изузетке. И ташко да некоме пада напамет да говори о хуманости и самолости у погледу политичке и војне врхушке Трећег рајха, коју је Нирнбершки трибунал осудио на смрт и затворску казну. Превише су глобални и чудовишни били њихови злочини пред човечанством.