Бољшој театар – последње цртице на фасади

Дугогодишња реконструкција-рестаурација историјског здања московског Бољшог театра се ближи крају. 28. октобра ће се над легендарном бином поново подићи завеса и свих пет нивоа сале за гледаоце биће пуни публике. А засад се примају последњи детаљи главне позоришне фасада: она сад изгледа онако као што ју је направио архитекта Алберт Кавос 1856. године.

Први се после рестаурације Бољшог театра вратио његов најпрепознатљивији симбол. То су Аполонове кочије – античка кола, у која су упрегнута четири коња и којима управља покровитељ муза. Саме музе су последње заузеле своја места. Аполон већ годину дана вози кочије изнад портика фасаде, а музе – Терпсихора и Ерато су се буквално ових дана сместиле у нише на улазу. Оне се налазе на висини од пет метара, а ни саме музе нису баш мале: висина им је по три и по метра, а тежина по преко две тоне.

Музе су „закасниле“ због сасвим оправданог разлога: требало их је у потпуности поново направити, зато што су историјске претходнице ових скулптура постале жртве фашистичког бомбардовања Москве за време Другог светског рата. Ово је у интервјуу за „Глас Русије“ испричао представник главног извођача реконструкције Бољшог театра Михаил Сидоров.Музеј Терпсихора и Ерато, које је Кавос 1856. године ставио у нише уништене су за време рата 1941. године. Бомба која је пала на зграду Бољшог театра експлодирала је у предворју, тако да су скулптуре испале са својих места у таласу експлозије и разбиле су се у парам-парчад. Било је немогуће обновити их. 1942. године су направљене две нове фигуре, али то нису биле чак ни копије, већ нешто направљено „по мотивима“, што није имало ништа заједничко с некадашњим музама. Кад је почела реконструкција, - наставља Михаил Сидоров, - донета је одлука: обавезно треба вратити фасади стари изглед. Архитекте, рестауратори, скулптори и историчари су радили на томе да пронађу тачан изглед муза. Фотографије позоришта из предратног времена су врло шкрте с тачке гледишта спољашњег изгледа ових скулптура. Оне дају само обрис, зато што је фасада све време сликана из далека. А специјална комисија се врло дуго – преко годину дана – бавила тиме што је проучавала на који тачно начин су скулптуре могле бити направљене. Дешавали су се и скандали, зато што су рестауратори, на пример, говорили – „сматрамо да Ерато на туници треба да има три набора“. А историчари су одговарали – „не, могла су бити само два“. Требало је видети с каквим жаром су спорили о томе какве ове скулптуре треба да буду!

Решењу проблема је у извесној мери допринело то што су се сачували прави, историјски костури Ерато и Терпсихоре. Они представљају основе нових скулптура, чија је стилистика максимално блиска оригиналима. И још један важан детаљ главне фасаде Бољшог театра је стекао завршен изглед. То је позната колонада, чији узраст је, истаћи ћемо, старији од основне зграде. 1820-их година ју је подигао претходник Алберта Кавоса на дужности архитекте Бољшог театра – Осип Бове. У току рестаурације камено бели стубови су стекли изглед пацијента који је оздравио, па му лекар више није потребан. „Са стубова су ових дана скинути завоји, који су били стављени да би се из њих извукла со,“ – каже Михаил Сидоров.Кад је Кавос добио у наследство од Бовеа ове стубове, - наставља стручњак, - он је као хидроизолацију искористио материјале које је имао под руком. А под руком је имао брезову кору. Она није пропуштала воду, али се наравно, за 150 година расула, иструлила је. За век и по камење је потпуно упило воду. И пошто је стајало буквално на земљи и било у додиру с тлом, заједно с водом у њих је доспело блато.

Кад смо извршили прва мерења количина соли, а управо со избија као прљаве мрље, била је превелика. Извршили смо прву десалинизацију и задали норму.  Међутим, да би се коначно решило ово питање, извршена је додатна процедура овог лета. Она личи на лечење артритиса: на стубове се ставља маст за десалинизацију, одозго се ставља целофан и под сунцем, кад је врло топло, со излази. Процес је завршен и рачунамо на то да се мрље неће појавити у неколико наредних деценија. Сваки стуб сад стоји на специјалном бетонском подијуму и то неће дозволити води из тла да настави свој погубни посао.

„Урадили смо све што је било потребно,“ закључио је Михаил Сидоров. И ако се фасада обично назива лицем здања, Бољшој театар је сад стекао племенити лик културно-историјског споменика, а притом је дивно очуван!