Интервенција Запада у Либији отвара нову еру

Свет још увек није схватио оштрину драматичности онога што се дешава у Либији. Информативна средства нас још увек о догађајима у Либији обавештавају као да су тамо неки „побуњеници“, и тек на самом крају друштвене свести појављују се „енглеске тајне службе“, „експерти ЦИА“…

Међутим, потребне су потпуно другачије оцене. Побуњеници представљају ознаку грађанског рата, а у Либији од самог почетка, како то постаје све јасније,  није било грађанског рата, већ се  тамо дешавало нешто сасвим друго.

Грађански рат по дефиницији представља унутрашњи рат између две или више група становништва у једној земљи. Спољни свет може овако или онако, све до војне помоћи, да утиче на ток и исход грађанског рата, али искључиво посредно, без директног војног мешања. Уколико дође до таквог уплитања, у облику слања војних контингената на територију земље у којој влада грађански рат, то више није помоћ, већ интервенција!

Некада давно, у грађанском рату у Шпанији су прилично масовно учествовали совјетски добровољци, али они нису могли да буду интервенти – они су се борили у саставу интернационалних добровољачких бригада или шпанских војних јединица, носили су шпанске униформе или цивилну одећу, имали су псеудониме, били су потчињени шпанској команди. Међутим, немачки легион „Кондор“ и италијанске војне јединице, које су подржавале Франка, представљале су ван сваке сумње интервенционистичке војне јединице. 1938. године, после повратка из Шпаније, легион „Кондор“ је у Берлину отворено, церемонијалним кораком промарширао испред Хитлера и Мусолинија.

Учешће совјетске војске у авганистанском рату није носило карактер интервенције, јер се она борила на страни власти, против муџахедина. Америчку војску у Вијетнаму је такође тешко оценити као интервенционистичку (мада је она, гледано системски, у Јужном Вијетнаму извршила интервенцију) зато што се борила на страни формално законите владе, макар она била и марионетска.

Узроци грађанског рата могу да буду чисто унутрашњи, објективни, а могу да у овој или оној мери буду вештачки створени, убачени споља, али у сваком случају на потпуно чистом месту грађански рат (а не њена имитација) никада не може да се појави. И уколико у сукобима учествују само грађани земље, грађански рат – ако је то прави грађански рат – завршава се победом оне стране, која се бори за интересе већине. Другачије може да буде само уколико спољни свет изврши снажну, масовну интервенцију, бацајући своју снагу на онај тас ваге, који припада интересима мањине.

Другим речима, резултати грађанског рата противрече интересима већине становништва земље само уколико су ти интереси грубо прекршени успешном спољном интервенцијом.     

Године 2011. на територији Либије су некакве наоружане групе почеле борбена дејства против владајућих снага законите, признате од стране ОУН, владе Либије, на челу са Моамером Гадафијем. Те групе су сачињавали, тако је, бар, изјављивано, држављани Либије. Незаконите наоружане формације на територији државе, овог или оног бројчаног стања, дефинишу се или као банде, или као групе побуњеника, а деловање таквих формација може да се оквалификује или као кривични преступ, или као противдржавна активност, која се кривично кажњава.

У сваком случају, прекидање несанкционисане делатности представља прерогативу националне владе, а уколико она не може да са тим изађе на крај, то значи да влада нема подршку свог народа, и у земљи долази до успешног устанка и револуције. У том случају влада може да се обрати иностранству и да затражи од њега помоћ, али побуњеници то  никако не могу. Побуњеници, уколико су то побуњеници, могу да постану јачи од владе само уколико иза њих стоји већина становништва. Побуњеници који се боре у интересу народа ће побеђивати, али само уколико конфликт носи чисто унутрашњи карактер, без мешања спољних сила.

Нема потребе да сумњамо да, да се у Либији радило о „побуњеницима“ који су се ослањали искључиво на своје снаге, чак и да су добијали споља било какву тајну подршку, они би одавно претрпели пораз и ситуација у Либији би се одавно стабилизовала и учврстила.

Међутим, од самог почетка „устанике“ су почеле да подржавају САД и друге земље Запада. И скоро од почетка – у режиму интервенције, прво – ваздушне.

Поставља се питање: на основу чега?

Статут УН забрањује интервенцију, те резолуција СБ ОУН за Либију није могла да је дозволи. Принцип немешања у унутрашње ствари  државе дефинисан је потпуно не само  Статутом ОУН, већ и у Декларацијом о забрани мешања у унутрашње ствари држава, о заштити њихове независности и суверенитета, која је донета на ХХ заседању Генералне скупштине (ГС) ОУН 21.12.1965. године. Та Декларација брани мешање из било ког разлога  у унутрашње ствари других земаља. Треба се присетити и дефиниције агресије, која је први пут дата 1933. године Лондонском конвенцијом и која је 14.12.1974. прецизирана резолуцијом ГС ОУН, као и Декларацијом  о забрани интервенисања и мешања у унутрашње ствари држава из 1981. године.

Међутим, у Либији су снаге западних држава предузеле интервенцију у чистом облику, и управо интервенцијом Запада се објашњавају сви успеси „устаника“, почев од првих борби у којима су учествовале авијација САД и НАТО, и завршивши јуришем на Триполи. Тај Триполи нису заузели „побуњеници“ већ интервенти.

Међународно право оружану интервенцију  увек разматра као најтежи преступ против међународног мира, односно као један од најопаснијих облика коришћења силе. Управо то се десило и дешава се у Либији. У Ираку САД је водио рат, а у Либији – САД учествују у интервенцији. Нема помоћи „побуњеницима“ већ управо директна, ничим не провоцирана интервенција – једина тачна са гледишта међународног права формулација онога, што су САД и НАТО урадиле у Либији.

Како јављају, авијација НАТО је од почетка операције у Либији уништила више од 5.000 војних циљева, од чега више од 800 тенкова и артиљеријског оружја либијске армије. Да ли су „побуњеници“ могли да остваре ма и најмањи успех против регуларне армије без такве интервенционистичке акције Запада?

Интервенција САД и НАТО у Либији – схвата ли се то или не, признаје ли се, или не – отвара нову политичку еру, у којој међународно право не функционише, не само де-факто, већ и де-јуре. Уствари, та „нова ера“ представља повратак на прошла времена власти „дипломатије топова“…

И зар није дошло време да се акције Запада у Либији званично оцене као интервенција, да се оне званично осуде и да, уз то, Русија, сама, остави себи право да норме међународног права почне да подразумева као препоручљиве, а не као нормативне, све док САД и НАТО не прекину своје злочиначке акције у Либији? Не сме се, а да се не замисли о томе, колико у условима „нове ере“ интересима Русије одговара тачка 4 члана 15 Поглавља 1 Устава Руске Федерације, који гласи: „Општепризнати принципи и норме и међународни уговори Руске Федерације представљају саставни део њеног правног система. Уколико међународним уговором Руске Федерације буде уређено другачије него што је то предвидео закон, примењиваће се прописи међународног уговора“.

Општепризнати принципи и норме међународног права су, очигледно, грубо и бахато погажени интервенцијом Запада против Либије. Да се о томе не говори да сви чују, гласно, да се на то не реагује у практичној политици – то значи да се дозвољава стварање системских услова за нове интервенционистичке поступке САД и Запада у било којој земљи света – од „следеће по реду“ Сирије, па до Русије, а све према либијском сценарију.

Сергеј Брезкун (Кремљов),