Стефан Каргановић: Грешке у заметању Трагова из Сарајева

Пише: Стефан Каргановић

Емитовање овог филма у Шведској требало би да уследи после приказивања другог документарца од истих редитеља, "Сребреница: издани град." Тај филм такође доводи у питање стереотипне предрасуде о рату у Босни и Херцеговини и био је предмет оштрих напада Бошњака у Норвешкој.

Бошњаци у Шведској захтевали су извињење од Државне телевизије зато што је недавно емитовала наведени документарац о Сребреници. У вези са тиме, г. Џебраил Бајрамовић, председник "Бошњачке исламске заједнице" у Гетеборгу, изашао је са аргументима који су врло занимљиви. Он је изјавио, у лучају када би шведско јавно мњење, које није добро упознато са дешавањима БиХ, било изложено норвешком документарцу, оно би "могло да стекне утисак а је у Кравици над Србима почињен геноцид, да је тамо убијено 1.300 Срба, те да је оно што се десило у Сребреници било само освета".

Уз јадиковку о могућем ефекту таквог субверзивног утиска на ведску јавност, г. Бајрамовић је објавио и претњу: "Упутили смо протестна исма свим релевантним институцијама. Ако прикажу и други филм ["Трагови из арајева"] поднијет ћемо тужбу против SVT [шведска Државна телевизија] због егирања геноцида."

Какви су то Трагови?

У самој ствари, "Трагови из Сарајева" уопште се не бави питањем еноцида са правног становишта, али износи низ других питања за које би се с равом могло рећи да јесу врло осетљива са бошњачког становишта (на пример, везе сарајевског руководства са разним муџахединским формацијама и њихови лочини против немуслимана, што јесте врло тешко објаснити или оправдати, ао и обилно снабдевање наоружањем муслиманске армије, уз прећутну подршку еких западних влада, што је у то време било нелегално и у сваком случају арушава пропагандну слику о беспомоћним жртвама). Али без обзира како ствар осматрали неки од актера у босанском сукобу, једина битна чињеница јесте то а су ово питања која разматрају одговорни истражитељи у демократским ападним друштвима, где је слобода испитивања - светиња.

Оно што бошњачка заједница у дијаспори и њихови представници захтевају је сузбијање те слободе кад год се појави опасност да би њено пражњавање могло да доведе у питање неку од централних тврдњи њиховог атног дискурса. Приметно је, и то се мора истаћи, да она друга опција - тварање дебате са господом Флиумом и Хебдичем где би се доказала епоузданост њихових извора и погрешност њихових закључака – очигледно редставља нешто што Бошњацима није пало на памет.

Застрашивање све већег броја дисидената широм света ускоро ће постати логистички немогуће, а са тановишта односа бошњачке заједнице са јавношћу ти покушаји претвориће се у катастрофу. Осветничка тужба а "негирање геноцида" коју су поднели против езначајног швајцарског листа "La Nation а очигледним циљем да га доведу до банкротства и нестанка, чиме би послали застрашујућу поруку свакоме у медијима ко размишља о скретању са сребреничке "партијске линије," пример је неконтролисаних, силеџијских реакција у итуацијама где би Бошњацима било од неупоредиво веће користи да се укључе у азуман дијалог, без условљавања његовог коначног исхода.

Страх од чињеница

Наша невладина организација, Историјски пројекат Сребреница, век је заступала цивилизовани дијалог, без икаквих предуслова, као једини ачин да се води дебата о томе шта се догодило у Сребреници и на другим естима током рата у БиХ. Наравно, онај ко појам дебате одбацује у принципу еће видети велике користи од нашег предлога. Али у том случају "одбацивачи" треба да буду спремни да прихвате полагано али неумитно осипање њихових огматских позиција, са коначном могућношћу потпуног урушавања пред судом јавног мњења.

Реакције као она из Гетеборга не представљају само колосално огрешну политичку рачуницу од стране сарајевског руководства, које је стало и даље залеђено у истом начину размишљања као у време рата; то је акође признање интелектуалне инфериорности које је деградирајуће за услимански народ Босне и Херцеговине.

То шаље двоструку поруку. Пре свега, да се они плаше суочавања а чињеницама у отвореном сусрету са људима различитог становишта. У западним друштвима, где је цивилизовани разговор норма, то може само да тврди утисак да Бошњаци нису сигурни у своје доказе и да се плаше да би ти окази могли бити дискредитовани уколико би се тестирали под условима слободне интелектуалне расправе. Дугорочно гледано, инфантилни захтеви за узбијање противних гледишта у очима западног јавног мњења нанеће еупоредиво више штете бошњачкој верзији догађаја него што ће то учинити напори свих "порицатења геноцида" који теже истом циљу.

Лоше поруке

Друго, њихов "тајминг," када трапаво захтевају од западњака ринудно усвајање своје агенде, подједнако је катастрофалан. Велика духовна културна традиција Ислама, као и сав њен допринос људској цивилизацији, алази се под немилосрдним нападом и коришћењем софистициране пропаганде води се на карикатуру. Набусите реакције као у случају г. Бајрамовића клапају се савршено у тај карикатурални приказ и појачавају представу о сламу као о једној ирационалној вери која је непомирљива са либералним начелима Запада. То само може да нанесе огромну штету Муслиманима у Европи уопште, а посебно репутацији муслиманског народа у Босни и Херцеговини.

Нема никакве сумње да је велики број невиних Муслимана настрадао а време сукоба у Босни и Херцеговини деведесетих година, скупа са невиним уседима из других заједница. Докази тога страдања јасни су и нико их не оже умањити или оповргнути. Међутим, деценију и по после завршетка рата реме је да професионално и без страсти и предрасуда сагледамо шта се огодило.

То је задатак који треба препустити научним радницима и дговорним представницима свих заједница које су у тим догађајима чествовале.

То није посао за пропагандисте и застрашиваче.