„Књига задржава функцију продубљивања и преношења сакралног знања о човеку“

Сусрет с писцима је увек био један од најпопуларнијих догађаја на Московском међународном сајму књига (од 7. до 12. септембра). С ауторима вреди попричати и не само о њиховим књижевним новитетима, већ и на актуелне или философске теме. У ово нас уверава дијалог између Захара Прилепина и Германа Садулајева, чији су сведоци били читаоци.

Обојица аутора су међу најчитанијима, њихова дела су обележена престижним књижевним наградама. Проза и публицистика обојице је отворена за тешку социјалну проблематику. „Моја проза су таблете у чијој опни је сакривена истина о „паклу“ данашњице,“ – каже за себе Герман Садулајев. Овај „чудни“ руски писац је пола Чечен, а пола Козак. Читајући његове књиге човек може да сазна много тога о националном карактеру становника ове севернокавкаске републике.

На сајму књига Герман Садулајев је представио зборник политичких памфлета и есеја. Његов колега Захар Прилепин је давао аутограме на новом роману „Црни мајмун“ који истовремено представља психолошку драму и политички трилер. Читаоци књига воле да скупљају издања с потписима аутора за своју кућну библиотеку. Они су ватрене присталице папирне књиге, коју све више потискују текстови на мониторима компјутера, ридера и ајподова. Савремени писци, наравно, такође размишљају о будућности књиге.

Пролази време књишког знања о томе шта је свет, шта је човек, шта је љубав, које је увек помагало људима да живе – убеђен је Герман Садулајев. Сад оно има текућу природу, постоји у облику сајта који се свакодневно ажурира. У савременом свету значајан проценат људи не зна да чита с ове тачке гледишта. Њихово читање су налепнице, смс-поруке. То је деградација књижевне културе као такве. Варвари су већ уништили Рим, али још нису изградили своје дивне градове. Све ће бити добро, али касније.

Захар Прилепин није тако оптимистички расположен:

Категорички се не слажем с Германом зато што се у току последњих седам година осим белетристиком бавим политичком публицистиком, економском аналитиком, издавао сам низ новина и политичких сајтова. Скоро све ово време је потрошено у празно, - са жаљењем констатује писац. – Зато што је у сваком смислу читање романа „Ана Карењина“ важније од онога о чему се говори у вестима. Неколико важних књига утиче на човечанство много више него сав информациони простор и Светска мрежа.

Међутим, можда ће се са временом појавити и позитивне стране ове ситуације, претпоставља Герман Садулајев:

Испоставља се да се књиге ослобађају функције актуелног прагматичног знања. Оно прелази на друге носиоце информација и тада ће књига вероватно задржати функцију продубљивања и преношења сакралног знања о човеку, о његовој природи, о друштву. Књиге чувају функцију осмишљавања света уопште, зато што ту функцију не испуњава више ништа и нико.

Да ли ће доћи до ове „поделе обавеза“ показаће време. Али, у сваком случају, писци саветују да се читајукњиге, чак и ако то није у традиционалном облику, већ ако су скинуте с интернета.