Косово је Србија

Да ли се итко сјећа фебруара 2008. године, у којој је, захваљујући Сједињеним Државама, проглашена такозвана Република Косово. Неколико дана након проглашења, у Београду се окупило више од 500.000 људи из свих дијелова земље који су сатима скандирали: КОСОВО ЈЕ СРБИЈА. На трибини, пред толиким народом, политичари су се клели да ће све учинити, па и живот дати за Косово, ако буде било потребно. Да, али један политичар је изостао. Био је то предсједник Србије, Борис Тадић, најтрагичнија фигура косметске драме, убијеђен да ће жртвујући јужну српску покрајину његова земља постати дио Еуропе.

 

На трибини се појавио и Милорад Додик. Није баш био добро примљен од масе, али од тада се ситуација промијенила и сада је Република Србска перципирана као једини морални и територијални бранилац српства. Данас би највећи дио србског народа желио да је Додик предсједник Србије. А оно што је остало од србског народа на Косову, данас на барикадама постављених да се онемогући пролазак окупационих снага КФОР-а и ЕУЛЕКС-а које отворено помажу Албанце, узвикује Додиково име и куне се у њега: "Када би он барем био наш вођа!"

 

Наравно, од обране и враћања Косова није било апсолутно ништа. Владајућа србска политичка елита, с претекстом да је остатку Србије најважније да уђе у Европску унију, фактички је препустила Косово Албанцима. Двије стотине хиљада људи је већ напустило ову јужну српску покрајину, а остатак, од 50.000-100.000, опкољен са свих страна непријатељем, те осим ако се неко чудо не деси, осуђен је на пропаст. Хисторијат ове трагедије је много дубљи. Године 1389. Срби су изгубили битку на Косову и тај пораз су платили губитком слободе сљедећих 500 година. Послије 600 година опет их је поразила најмоћнија војна коалиција свијета. Стиче се утисак да ће овога пута посљедице бити много горе него послије оног првог пораза. У сваком случају, у току посљедњих двадесет година "међународна заједница" користи Косово као неку врсту "кеца из рукава" помоћу којег је прво уништила Титову Југославију, затим федерацију Србије и Црне Горе, а сада уништава Републику Србију. Све се ово обављало помоћу дуготрајне и суптилне игре засноване на непомирљивим етничким тензијама између Срба и Албанаца.

 

Стварањем Титове Југославије одмах по завршетку Другог свјетског рата Албанци на Косову добивају аутономију коју уживају све етничке мањине у једној сувереној држави. То је  чињеница. Поред тога, током једног дугог временског периода (1969-1989) ова аутономија је у веома великој мјери превазилазила свјетске стандарде, тако да је створена, ако не де јуре, оно бар де фацто, независна држава Косово. Међутим, чињеница је и то да Албанци никада нису жељели ни овакав свој статус. Они су, у ствари, хтјели да се отцијепе од Србије, што би им омогућило или да створе независну државу уз могућу анексију дијелова Македоније, Црне Горе и јужне Србије, у којима такођер живи албанска мањина, и да коначно сви заједно уђу у састав велике Албаније. Значи, за косовске Албанце питање аутономије представљало је само корак ка остварењу крајњег циља. У том циљу су им, у сваком смислу (војном, финанцијском, политичком), помогле Сједињене Државе. Али Милошевићева Југославија/Србија је била војно превише јака за албанске сепаратисте. Тада су САД одлучиле да војно униште ту земљу. Прво су је натјерали да дође у Рамбује (Француска) на "мировну" конференцију, а онда су је ставили пред ултиматумом: или ће Србија дозволити да буде војно окупирана, или ће НАТО започети с агресијом на ту земљу.

 

Тешко је замислити да би се било која суверена држава добровољно одрекла властитог суверенитета над својим територијем, а Србија још није била ушла у ту данашњу, срамну фазу. Србска скупштина је водила дискусију о овом "мировном споразуму" и 23. марта одбила његов војни дио, односно НАТО окупацију. Скупштина је, међутим, изразила спремност да размотри прихватање међународних мировних снага на Косову. То је био довољан разлог да "међународна заједница" донесе одлуку о војној интервенцији. НАТО снаге су отпочеле бомбардирање Југославије 24. марта 1999. године обарајући се на школе, болнице, дјечје вртиће, водоводне и електричне системе, мостове и слично, те убивши притом хиљаде цивила, првенствено дјеце, жене и стараца, а са осиромашеним уранијумом су затровали воду, земљу и зрак. Војне снаге Србије су, међутим, остале практично нетакнуте. Ипак је борба била неравноправна. И када је запријећено руководству Србије да ће Београд бити потпуно уништен много више него што је то учинила нацистичка Њемачка, ова је земља морала устукнути након више од два мјесеца херојске борбе гдје су по први пут у Милошевићевом режиму позиција и опозиција, старо и младо били заједно, а србска омладина је својом неустрашивошћу задивила свијет. Потписан је Кумановски споразум који је резултирао окупацијом Космета од стране НАТО земаља. Окупација је омогућила да се косметски Албанци припреме за отцјепљење од Србије и да оснују своју државу што су и урадили осам година касније уз активну подршку САД. У међувремену, Албанци су уништили највећи дио србског средњовјековног насљеђа на Космету од преко 200 србских манастира, отјерали више од 200.000 Срба и припадника других народа, и убили више од хиљаду Срба који су наивно остали међу албанским живљем. Београдске власти се тек декларативно боре против оваквог стања ствари "мирним, дипломатским путем" надајући се да ће губитак Космета компензирати уласком у Еуропу. У ствари, Србију данас сватко може черупати како му се свиди. Довољно је да нека мањина у тој земљи одлучи да прво створи своју аутономију, а да се онда отцијепи, јер притом може безувјетно рачунати на подршку "међународне заједнице". Србска политичка елита на власти одмах каже како је против тога и да ће се за поврат свог територија борити свим међународно правним, мирољубивим средствима. Наравно, мирољубива борба не успије, међународно право омане и нова држава је рођена. Постоји и читава булумента оних, припадника такозваних хуманитарних и невладиних организација, који су "за шаку долара" спремни одрећи се било кога и чега најмилијег, а успут проглашавати и своју земљу геноцидном. Они су ти који говоре како су Срби заробљеници "косовског мита" и како то онемогућава Србију да уђе у Еуропу. Сутрадан ће исте лажи засигурно причати и за друге, новонастале државице на србијанском територију: за Прешевску долину, Санџак и Војводину. На сјеверу Космета Срби су данас окружени са свих страна непријатељем, првенствено оним из НАТО пакта, често без хране, струје, телефонских веза и лијекова, и налазе се у сличној позицији као некада Јевреји у Варшавском гету. Њихове политичке елите су их напустиле, ма колико год тврдиле супротно. Ипак, остаје једна неуништива снага способна за чудо: народ. Зато би сви Срби, гдје год се налазили, морали устати против те неправде која погађа њихову браћу и сестре на Космету, а завијене у циничну обланду хуманизма и људских права. Морали би посвуда свакодневно манифестирати и показати свијету да још нису морално побијеђени, да је за њих још увијек Косово дио Србије и да ће заувијек тако бити.