Да ли ће се у централној Азији поновити либијски сценарио

12. септембра је на конференцији за штампу у Москви начелник генерал-штаба Оружаних снага Русије, генерал армије Николај Макаров, упозорио да се у Централној Азији не искључују револуције „по либијском сценарију“.

Сценарио „либијске револуције“ уопштено изгледа овако: провоцирају се грађански немири уз жртве међу „мирним становништвом“, осуда од стране „светске заједнице“ насиља које чине власти, доношење резолуције ОУН која дозвољава делимично коришћење војне силе како би се спречиле жртве међу цивилима, и – масовна војна агресија споља, која превазилази границе, дате резолуцијом УН. Слику допуњавају операције специјалаца из земаља-чланица НАТО, који прикривено делују преко локалних „добровољаца“, као и информативна кампања, заједно са снимцима кадрова у „условима ¢блиским стварним¢„ , како би се убедило јавно мњење у „зверства“ режима и неопходност да он буде свргнут.

Од „плишаних револуција“ средине 2000. г. у Србији, Грузији и Украјини „либијски сценарио“ се разликује војном интервенцијом, убацивањем у игру Уједињених нација, као и приметно активнијим коришћењем средстава за информационо ратовање. И још једна особина Либије је - добро очувана племенска структура друштва, која је дозволила снагама интервенције да једне племенске групе користе против других.

Чак и ако се летимице погледа Централна Азија, одмах се запажа неколико фактора, који би повољно утицали на реализацију „либијског сценарија“. Централно-азијске елите имају јасну племенску поделу. У Казахстану доминирају представници „најстаријег жуза“(1), у Туркменији – текинци, у Узбекистану – ташкентско-самаркандски клан, у Таџикистану – куљабски клан. Истовремено, у састав кланско-племенских удружења могу да се инкорпорирају и представници других кланова. Тако, нпр. у руководству Казахстана има и истакнутих представника „најмлађег жуза“. Међутим - то не може да промени доминацију клана. Шта више, уколико би дошло до покушаја било ког дела клана да изврши смену вођства у држави представником другог клана - практично је загарантовано врло јако заоштравање политичке ситуације. И, као што смо научили, то може да буде сасвим довољан повод за војну интервенцију – да би се, као, заштитили цивили, који су се нашли на удару.

До чега могу да доведу конфронтације кланско-регионалних елита показује пример Киргизије. После распада СССР на власти су се у тој републици смењивали један за другим северњаци, чији је представник био А.Акајев (1991. – 2005.), и јужњаци на челу са К.Бакијевом (2005. – 2010.). Пад режима К.Бакијева у току „друге киргиске револуције 2010. године довео је до дугог периода политичке и економске нестабилности, који још увек није завршен. У руководству Републике сада су поново доминантни северњаци, у које спада и председник Р.Отунбајева и председник владе А.Атамбајев. При том садашња власт тешко контролише јужне области земље, мада су оне јако настрадале у жестоким међуетничким сукобима 2010. године. Уствари, Киргизији последње године прети територијални распад и губитак државности. Ако би дошло до тога, зона нестабилности би се проширила на целу Централну Азију.

Упоређење са Либијом је умесно због још једног параметра: и у Централној Азији постоје радикални исламистички покрети, спремни за оружану борбу са постојећим режимима, чак и за терористичке нападе. У Либији су, како је познато, значајну улогу у свргавању Гадафијевог режима одиграли одреди Ал-Каиде, који су обучавани у Авганистану и Ираку. Централна Азија је у том погледу још рањивија због близине Авганистана и слабости граница. Најпознатија исламистичка организација овде се зове Исламски покрет Узбекистана. Периодично се јављају организације са другим називима, као „Савез исламског џихада“, који је преузео одговорност за терористичке акције у Узбекистану 2009. године. 2011. године Централна Азија се суочила са још једном појавом – на територији Западног Казахстана, рекло би се мирног, у непосредној близини руских граница, откривено је разгранато терористичко подземље.

Са Либијом централну Азију повезује и постојање богатих изворишта нафте. После Гадафијевог свргавања либијске ресурсе су заузеле углавном западне компаније. У Централној Азији велике резерве нафте постоје у Казахстану, Узбекистану и Туркменији, који се директно налазе у „зони ризика“ Осим тога, Казахстан располаже налазиштем урана, које спада у једно од највећих на свету, а Киргизија - резервама драгоцених метала.

Истина, тај је регион географски изолован од Запада. Доступ му је могућ само преко територија Русије, Кине, или Авганистана и Пакистана, са којима у последње време САД не могу да успоставе баш најбоље односе. Москва и Пекинг, уколико осете да њиховим интересима прети опасност, тај приступ могу да блокирају. Постоје и путеви преко Грузије, Азербејџана и Каспијског мора, кроз које води транспортни коридор ТРАСЕКА (Европа - Кавказ – Азија) који је саградио Евросавез. У Грузији су се САД већ солидно стабилизовале. Међутим, за коришћење тог коридора је неопходно да се у сфери утицаја САД нађе и Азербајџан, који је за сада ван њега.

Непостојање директног приступа Централној Азији кроз сферу одговорности Северно-Атланског савеза ће, сасвим сигурно, отежати коришћење „либијског алата“, какво је директна војна интервенција. Комуникације, захваљујући којима се одржава постојање база САД и НАТО у Авганистану и Киргизији, сада у потпуности зависе од Русије, Казахстана и Узбекистана. Међутим, функцију војне интервенције у случају Централне Азије могу да обаве и исламистичке формације. Томе доприноси и слабост граница, између осталих - и са Авганистаном. У том случају базе САД могу да одиграју улогу координационих и логистичких центара. Тако је, у августу 2008. године, у Бишкеку, у једној приватној кући коју су изнајмили Американци, откривен цео арсенал стрељачког оружја, чија намена ни до данас није утврђена.

У земљама Централне Азије се проучавају могућности за коришћење на њих либијског сценарија. 15. септембра је информативно-аналитички портал „Република“ (Казахстан) објавио чланак Р.Рисмамбетова „Либијски сценарио за РК: мит или стварност?“ у коме су дати потенцијално опасни фактори „ломова“ за регион: богати природни ресурси, трајбализам(2), исламски радикализам, као и тако поуздани инструменти за ефикасно деловање на власти тих земаља, какво је отварање за њих банкарских рачуна у западним земљама и школовање или запошљавање њихове деце у иностранству. Русија и Кина, се према мишљењу аутора из Казахстана, у развој догађаја неће мешати.

Александар Шустов,

_____________________

(1) Жуз -Група родова и племена, различитих назива, истог порекла (тјуркског) која насељава велики део подручја Централне Азије. Постоји старији, средњи и најмлађи жуз, што зависи не од бројности, већ од тога, колико предака памти који жуз.

(2) Трајбализам - Племенска организација постојања, све до исто такве организације власти