Нова Белгија и авети аутономије

Свет у најскорије време може постати сведок рађања нове Белгије. Стара Белгија је, као што је познато, доживела тешку политичку кризу и последњих годину и по дана је живела без потпуне владе. И напокон је Елио Ди Рупо, лидер социјалистичке партије франкофоног региона Валонија објавио да је криза завршена и да ће у земљи започети велика државна реформа. А заједно с њом и формирање нове владе у земљи, на чијем челу ће бити управо Ди Рупо лично.

Такозвана „шеста институационална реформа“, коју су усагласиле супарничке фламанске и валонске партије, достављена је парламенту на разматрање прошлог уторка. Будуће промене предвиђају да ће Валонија у току 10 година наставити у знатној мери да се финансира из државног буџета, а фактички – за рачун Фландрије која је економски јача. Са своје стране Валонија је пристала на уступке у распоређивању државних овлашћења. Осим тога, у току поменуте деценије предстоји јој да оздрави своју економију користећи углавном „грчке“ методе.

Планирано је да белгијски парламент одобри одредбе реформе, економску политику и принципе формирања буџета земље у року од две недеље. После тога ће наступити време препорода Белгије. Међутим, стручњаци су далеки од оптимизма. Доктор историјских наука, главни научни сарадник Института Европе Владимир Швејцер изјавио је у интервјуу за нашу радио станицу:

Не верујем да ће све то бити озбиљно и задуго. Све то је већ било код њих 70-их година: све су делили – странке, земљу, округе, и до чега је то довело?

По мишљењу стручњака ако не одмах, за 10 година, онда у току 20-30 година Белгији може запретити заиста радикални препород – због тоталних противречности између Фландрије и Валоније статус земље од федеративног може постати конфедеративан. Није искључена ни варијанта нестанка Белгије као монархије и настанка самосталне Фландрије и Валоније. Истина, каже стручњак, то ће већ зависити од здравственог стања краља и постојања снага које буду желеле да искористе ситуацију.

Сепаратистичка расположења се, као што је познато, не шире само у Белгији. Корзика у Француској, Земља Баскија у Шпанији, Шкотска и Северна Ирска у Великој Британији, Трансилванија у Румунији, Косово – то су само најпознатији региони у Европи који су стекли славу сепаратистичких. Цео Стари свет је сашивен од националних и етничких парчића. Међутим, стручњаци овде не виде никакву претњу по Јединствену Европу:

То неће водити ка рушењу Европске уније, пре ће бити обрнуто – Европска заједница ће покушавати да пронађе регионалне приступе, наставља Владимир Швејцер. У томе и јесте читава ствар што многи националисти не постављају питање о изласку из Европске уније, већ о додели самосталног статуса њиховим регионима. Чак и најодиознији сепаратистички покрети – северноирска IRA, баскијска ЕТА – постепено одустају од оружане борбе и примењују искључиво политичке методе.

Европски сепаратизам, по мишљењу стручњака, носи искључиво локални карактер и тренутно постоји само захваљујући кризи централне власти у низу држава. Практично сви политичари у Европи, који се залажу за самоопредељење својих националних територија тврде да унутрашњи проблеми – социјални, економски, настају због тога што централна власт чини регионе слабијима. Због тога су максимални потреси политичког карактера који прете Јединственој Европи – евентуално повећање броја аутономија и нових административних округа у саставу европских земаља.