Новембар – мјесец са највише слава

07.11.2011. год.

ОБИЧАЈИ СЛАВЉЕНА КРСНЕ СЛАВЕ

КОД СРБА САРАЈЕВСКО – РОМАНИЈСКЕ РЕГИЈЕ

Славу славимо, да знамо ко смо, шта смо и одакле смо

Новембар или у народу познат као маглени мјесец, карактерише највећи број слава, крсних имена, по чему новембар слави за мјесец кућних слава, јер их од Митровдана до краја мјесеца, за 22 дана, има укупно 14. То је мјесец који је због толиког броја слава и узајамних посјета одржавао породицу, фамилију и рођаке на окупу.

Обичаји су, од најранијих времена, испуњавали једну од својих важних улога, а то је чување идентитета народа. Срби су народ са богатом традицијом, који се, због различитих историјских околности суочавао са великим искушењима њеног очувања. Међутим, многи обичаји Срба су током дугог временског периода били изгубљени или потиснути. Данас, у измјењеним околностима, унутар србског ентитета, постоји све већа тежња да се већина обичаја обнови и утка у контекст савременог живота. Али, да ли знамо шта су обичаји, колико су се сачували до данас у свом изворном облику и значењу и како се поштују?

Како су наши преци поштовали и славили славу, говори нам домаћин стар 70 година. Своја искуства о слављену славе, одлучио је подјелити са младјим нараштајем, те тако отворено говорио за сајт 058.

Ово старо хришћанско свето предање о слављењу Бога и славе Божје у Светима, примили смо и ми православни Срби од Светог Ћирила и Методија и од Светога Саве. Света Слава, као и општехришћанско и свецрквено слављење Бога и Божјих Светаца, није само србски обичај, јер Славу славе и сви остали православни у свијету. То је, дакле, наша србска крсна Слава или Крсно Име, за које наш вјерни народ с правом казе: ”Ко Крсно Име слави, оно му и помаже“.

Домаћин је преко цијеле године приправљао, како ће прославити крсно име. А кад дође дан уочи крснога имена позивао би све пријатеље, изузев оне који такође славе исто крсно име. Кад гости долазе обраћају нам се ријечима: „Добар дан и честито ти свето! Славио га много година у здрављу и весељу!“ Или: „Помози Бог, срећна вам слава!“ Пријатељи из других села су долазили често и непозвани на славу.

Крај запаљене воштанице и прислуженог кандила пред иконом свога светитеља, поред славског колача и кољива, окађени миомирисом тамјана, утврђивали су се наши стари у својој вјери. Угледајући се на заштитника свога дома – светитеља чију су успомену славили – наши стари су полазили његовим примјером, чинећи добра дјела. Наша кућа била је тога дана отворена за путнике и намјернике, а сиромашни и невољни били су потпомагани већ према могућностима домаћина. Славило се како се могло, али није било таквих који, ма били и најсиромашнији, своју славу не би прославили – помињући тога дана у молитви свога светог заштитника.