Антиглобализам као огледало света који се мења

Прошлонедељни викенд су обележиле масовне акције антиглобалиста. Стотине представника тог покрета су се окупиле у Аустралији, у Перту, где је одржаван самит Британске заједнице. Према речима једног од организатора акције, Алекса Бејнбриџа, антиглобалисти се боре „за поштовање људских права и очување човекове околине, против нуклеарног наоружања и корупције“. Осим тога, учесници аустралијских манифестација су изразили протест против рата у Авганистану који траје већ више од десет година, „халапљивости корпорација“ и све дубље провалије која дели богате и сиромашне.[1] Истовремено су у америчким државама Орегон и Тексас под паролом, која је сада постала светска „Окупирај Вол-Стрит“, одржане нове протестне акције. 

Како су тачно констатовале лондонске новине „Обсервер“ у оквиру садашњих протеста „покољење, које се борило против рата у Вијетнаму, придружило се анархистима и, као резултат тога „покрет се сваког дана све више приближава оној истој „критичној маси“[2]Међутим, највећи размах протестне акције би требало да добију у Француској, где је 31. октобра почела серија мера, које су усклађене према самиту „великих двадесет“. Самит је одржан у Кану, и власти тог француског града су се унапред припремиле за свеобухватне војне акције.

У чему је специфичност покрета антиглобалиста и у чему су узроци растуће снаге њихових акција? Прихваћено је да се историја покрета антиглобалиста рачуна од децембра 1999. године када су први, добро организовани и свеобухватни протести против новог светског финансијског поретка, одржани у току самита Светске трговинске организације у Сијетлу. Јануара 2001. године у бразилском граду Порт-Алегри одржан је Светски социјални форум на коме се окупило преко 11.000 делегата из 122 земље света, који је поставио основе покрета антиглобалиста. Од тада се, прилажењем све нових политичких и друштвених покрета, замах акција антиглобалиста непоколебљиво повећава. Како су показали недавни масовни немири у Лондону, под заставом антиглобалиста се сакупљају представници толико различитих покрета - анархиста, националиста, лидера етничких групација, чланова криминалних синдиката. Садашња светска финансијска криза је обогатила палету  антиглобалиста паролом „Окупирај Вол-Стрит“ – која је широким масама народа САД и Европе, настрадалом због социјално-економских невоља, постала врло разумљива. Главне пароле протестних акција остају захтеви свих: борба са неправедним „новим светским поретком“, свевлашће трансконтиненталних корпорација и финансијских институција.

Јачање снаге и утицаја антиглобалиста као главног канала којим се изражава друштвено незадовољство, под условом да се ту не подразумевају избори, такође сведочи о јачању протестног расположења и у Европи – оно је директно повезано са кризом, коју тренутно преживљава читав систем светске безбедности. Сличну овоме тенденцију су пре око две године врло проницљиво констатовали експерти Националног обавештајног савета САД, блиског америчким обавештајцима.У извештају који је објављен почетком 2009. године – тачно пред ступање на дужност новог председника САД Барака Обаме – експерти тог савета су нацртали песимистичку слику развоја догађаја у следећих 15  - 20 година.  Прогнозирајући „фрагментирање и распад светског поретка на регионалне и друге блокове“ експерти предвиђају „долазак ере успоравања темпа економског развоја и глобализације, мање ефикасних дејстава при решавању међународних проблема (таквих, као што је  промена климе и безбедност у обезбеђивању енергије), као и потенцијални раст политичке нестабилности“.[3]

При том, најважнију „линију прелома“ у светском друштвеном развоју већи број експерата црта између САД и Европе. Познати амерички политиколог Роберт Каган чак тврди да је свест политичког естаблишмента Европе превише заронила у „параноидну, конспиролошку форму антиамериканизма“ , тако да се европски естаблишмент једноставно тресе од тога, колико не воли САД“.[4]

Примедбе америчких експерата су делимично тачне, мада не приказују потпуну  истину. Не кажу да је део истине у томе да су управо САД и њени најближи савезници својим једностраним дејствима у последњој деценији помогли напред поменути „распад светског поретка“ и против себе мобилисали милионе антиглобалиста. Јер управо на граници прошлог и овог века основе светске безбедности, формулисане према резултатима Другог светског рата, по којима главну улогу има ОУН,  су се судариле са највећим изазовом. Агресија НАТО на Југославију, војна операција САД и њених савезника у Авганистану и, на крају, америчко-британски рат у Ираку су померили акценте у глобалној политици и закономерно изазвали стварање јаке опозиције од најразличитијих слојева становништва. На Светском економском форуму у Давосу 2003. године тадашњи амерички државни секретар Колин Пауел је до крајности отворено објавио главни постулат Вашингтона у светским пословима: „суверено право да се користи војна сила“ у тренутку, и у облику, када САД нађу за сходно.[5] Није чудно да је анкета коју  је направио амерички журнал „Тајм“  показала да 80% анкетираних у Европи сматра да главну претњу миру и безбедности представљају САД.[6] Уосталом, и у суседној Канади преко 36% упитаних су за извор највеће претње миру  означили – Америку, по упоређењу са 21% оних, који су рекли да је то „Ал-Каида“, 17% - Ирак и 14% КНДР.[7] А недељу дана пре поменутог Давоског форума социолошка служба тог форума је извршила своје социолошко анкетирање. Резултати су показали да апсолутна већина анкетираних верује само руководиоцима невладиних организација. Затим, редом од већег ка мањем, представницима ОУН, религиозним организацијама и тек после њих руководиоцима земаља Западне Европе, управама пословне структуре, сарадницима корпорација. На крају списка, са огромним заостатком, нашла се влада САД.[8] Од тада у свету незадрживо расте протестно расположење, тако да није чудно што садашње акције антиглобалиста садрже у себи антиамерички подтекст.

Међутим антиглобалистички покрет има не само „америчке“, већ и посебне „европске“ коренове. Европско друштво је све уморније од постојећих политичких модела, у оквиру којих на власти једна другу редовно смењују једне те исте политичке партије, које се, једна од друге, не разликују ни програмима, ни стварним деловањем. А изнад свега тога се надвила машинерија Европске уније. Иако  се показала као неспособна и за регулисање регионалних конфликта, и за спречавање финансијске кризе, она ипак редовно ради „потреба Европе“ извлачи милијарде из џепова пореских обвезника.

Исти карактер има и делатност још једне бране „новог светског поретка“ – Северноатланске алијансе. Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен је 27. октобра на међународној конференцији у Берлину потврдио да ће се његова организација и убудуће трудити да своје политичке циљеве оствари путем силе. „Постоји доба, када, да би постигле  легитимне политичке циљеве, наше операције морају да садрже промишљено коришћење казнене снаге. То је јака снага“ – изјавио је он. Господин Расмусен је такође обећао да ће „питања очувања наше принципијелне снаге“ бити у жижи пажње самита НАТО у Чикагу, у мају 2012, што ће омогућити Северноатланској алијанси да постане „још одлучнија и  још способнија за дејства, а изнутра још чвршћа“.[9]

Јасно је да овакви ставови значе намеру натоваца да настави списак својих војних операција, започет још у првој половини деведесетих година 20. века на простору бивше Југославије, најпре у Босни и Херцеговини. Те операције нису ишле само супротно нормама међународног права, већ су биле базиране на лажним премисама и отвореним фалсификатима. Како је поштено, на презентацији у оквиру невладине организације „Историјски пројекат „Сребреница“ (одржаној ових дана у Београду), изјавио Едвард Херман, амерички експерт и коаутор (заједно са Ноамом Хомским) истраживања  о улози „пропагандног модела“ у раду средстава за масовно информисање САД, „покољ у Сребреници“ је постао пропагандни поен за САД и његове савезнике у НАТО-у“ захваљујући коме је осмишљена не само морална основа за демонизацију и кажњавање Срба, већ и пробијен  пут за „хуманитарне интервенције“ у Авганистану, Ираку, Сомалији, Либији, а у будућности и за још многе рејоне.[10] А то, опет, дозвољава да се прогнозира јачање антиамеричког расположења у свету под паролом антиглобализма и других радикалних покрета.

(Аутор: Петар Искендеров, виши научни сарадник у Институту за словенске народе Руске Академије Наука, магистар историјских наука)