Европа у стегама мултикултуралности

Суђење против три жене оптужене за кршење забране да се на јавним местима носи муслиманска марама, започето у понедељак у француском граду Нанту, поново је привукло пажњу јавности за проблем односа хришћанске и муслиманске културе у савременој Европи. А у ширем плану за судбину мултикултуралности која се још пре неколико година самтрала једним од идеолошких ослонаца јединствене Европе. Мишљење Петра Искендерова.

Заоштрена криза у зони евра и пројекти преформатирања јединствене европске валуте као крајњег средстава за спас које су објавили лидери Француске и Немачке, за извесно време превели су дискусије о судбини ЕУ у финансијско-економску раван. Чини се ипак да су и дужнички проблеми Грчке, и унутарполитичке промене у Италији и пад рејтинга инвестиционог поверења Шпаније, Португалије и Ирске различите појаве једног истог процеса – кризе европског идентитета. Ради се о томе што је ЕУ у последњој деценији успела да разради и чак негде да наметне европљанима неопходност праћења заједничких модела понашања у најразличитијим областима – од чувене политикоректности и толеранције према имигрантима до функционисања јединствене европске економије. Ипак, како се испоставило, слични модели не само да још увек слабо функционишу у оквиру широког европског простора, већ могу и да изазову одбиајње великог дела становништва земаља чланица ЕУ. За сада исти тај мултикултурализам или неопходност праћења заједничких параметара буџетске политике нису напуштали оквире политичких декларација о намерава – посебних проблема није било. Ипак чим су рецепти ЕУ наишли на конкренте догађаје и услове у појединој земљи, настао је оштар конфликт, који је одмах стекао широки друштвени одјек.

Треба подсетити да се и проблем – да ли да се носе муслиманске мараме или не, појавио у Француској не данас. Његови корени у крајњој линији сежу у драматичне догађаје с краја 2005. године, када се париско предграђе претворило у арену масовних нереда, чији су покретачи били управо исељеници из муслиманских земаља. И Никола Саркози, тада још министар унутрашњих послова, посебно је подвлачио да само ватрогасне бригаде пламен Париза неће угасити: потребан је комплексан програм адаптације легалних имиграната и протеривања илегалних. Али да ли је ЕУ успела за протеклих 6 година да изради сличан програм. Одговор је негативан.

Ипак криза мултикултуралности и других интеграционих модела има не само унутаревропски, већ и шири геополитички контекст. Јер у свету постоји много оних који желе да искористе слабост јединствене Европе. Реч је о конфликту, између осталог цивилизацијског карактера, исткала је у разговору са репортетом Гласа Русије експерт у области упоредне политикологије МГИМО МИП РФ Јелена Пономарјова.

Мени се чини да овде ради још један важан моменат. Ја називам то психолошко-историјским ратом. Он се састоји у томе што наши опоненти не схватају наш поглед на свет. И коначно испада да слично неразумевање изазива мржњу. Последњих година реална европска интеграција као узајамно корисна сарадња равноправних партнера често се замњивала наметањем појединих модела. 90-их година Запад је активно наметао своје виђење света балканским народима, становницима бишве Југославије. 2000-их годиан дошла је ера наметања социјално-економским одела и принципа политкоректности већ у оквирима читаве Европе. Али истовремено и исељеници из исламских земаља намећу честитим европљанима сопствене моделе понашања – при чему чине то све агресивније. Данас се већ може констатовати да је Европа постала жртва сопствених геополитичких амбиција и самоуверености. И тешко да ће проблем моћи да се реши забранама ношења марама или, напротив, демонстративним протеривањем неколико десетина Рома или Албанаца.

Оцењујући нереде који су недавно захватили британску престоницу, лондонски Тајмс врло је тачно приметио да сада политичари треба да понуде концепцију преуређења земље. То се односили на владу Велике Британије. Ипак под тиме неусмњиво могу да се потпишу становници читаве јединствене Европе.