Уговор са ђавалом: Хоће ли фискална унија периферне државе и службено учинити робовима богатог сјевера?

УСУСРЕТ ко зна којем по реду "кључном" самиту, који се крајем недеље одржава у Бриселу, идеја која се најгласније промовише као спас еврозоне јесте увођење фискалне уније.

Штедња усред рецесије периферне земље ће отјерати у још већу пропаст

Та фискална унија, смишљена у Немачкој и одобрена у Француској, у принципу означава еуфемизам за драстично смањивање државних расхода. Немачка такву праксу означава као једини начин да се спречи ширење "заразе", али и да се периферне земље ПИИГС (Португалија, Италија, Ирска, Грчка, Шпанија) напокон консолидују.

Међутим, многи аналитичари, а посебно амерички, сматрају како ће тај потез можда привремено и спречити ширење проблема, али периферне земље неће консолидовати већ ће их отерати равно у банкрот. Историја је већ довољно пута показала да драстично стезање потрошње усред рецесије води ка још већој пропасти, а не покретању економије, а Грчка је само задњи пример такве праксе.

Периферне земље у оквиру еврозоне не могу расти

Како пише Дерек Тхомпсон у анализи за Атлантиц, основни проблем ПИИГС-а не лежи у чињеници да имају превелике дугове и склоност фискалном дефициту, јер их имају и економски јаче земље, већ у чињеници да унутар овако постављеног монетарног система оне не могу економски да расте, а посебно не у односу на те развијеније земље.

Проблем произилази из основних начела на којима је успостављен евро. Основна идеја била је та да ће евро све инволвиране земље учинити да се осећају богатијима. Периферне земље желеле су да деле валуту с Немачком како би могле да позајмљују новац по повољнијим условима, Немачкој је евро такође одговарао јер су периферне земље, с новостеченим осећајем богатства, сад могле куповати више немачких производа.

Брак из интереса који данас одговора само некима

Био је то брак из интереса који је испочетка био испуњен обостраним задовољством - Немачка је економија цветала због појачаног извоза "на југ", а јужњаци су добили приступ јефтином новцу за којег су мислили да их чини богатијима. Данас је очигледно ко је више профитирао из тог брака. Потпуно несразмеран однос трговинске размене резултирао је данашњом неравнотежом и нестабилношћу када је реч о платним билансима ПИИГС-а. Такав модел економског развоја напросто није био одржив, барем за неке.

Једно од практичних решења за такве проблеме било би девалвирање сопствене валуте. Масивном депресијом и дефлацијом те би земље, барем теоретски, снизиле домаће трошкове о полако поново обновиле економску конкурентност. Проблем је само тај што те земље више немају сопствене валуте, те су, на одређени начин, постале таоци евра. Осим тога, то би имало и големе политичке и социјалне реперкусије, које би онда сигурно контаминирале и остале земље еврозоне.

Хрватска пати од истог синдрома као и ПИИГС-и

Још један базични проблем за ПИИГС-е унутар еврозоне, али и Хрватску која није формално везана за евра, очитује се у чињеници да је куповна моћ евра у тим земљама напросто мања од оне у земљама севера. Због негативног паритета куповне моћи, производи из периферних земаља чине се релативно скупљима и самим тиме неконкурентним. Као што је већ речено, и Хрватска због апрецијације куне осећа исте последице.

Потписују ли периферне земље нови "уговор са ђаволом"?

Поента свега иде у смеру да фискална унија можда може инвеститоре уверити како Европа дугорочно жели бити фискално дисциплинована, али ће штедња периферне земље гурнути у још дубљу провалију, због чега ће пут ка стварању вишка бити још тежи. Већа инфлација би могла повећати општу потражњу, али јефтинији евро неће помоћи периферним земљама да повећају извоз јер већина њиховог извоза ионако иде у Европу, пише Тхомпсон за Атлантиц.

Другим речима, "богати" ће фискалну унију искористити како би "сиромахе са периферије" везали уз евро, што ће им омогућити наставак досадашње праксе да, на одређени начин, искоришћавају њихову наивност.