Похара Срба и србског језика

Похара Срба и србског језика понедељак, 02. јануар 2011, 18:44

 
ПОХАРА СРБА И СРБСКОГ ЈЕЗИКА

Књига Ђорђа Јањатовића која се пред нама налази драгоцен је документ о свакоруким поломима који су Србе задесили током последњих шест-седам деценија и, како рече песник, довели их „довде“. И све то – по списима који су могли настати једино међу Србима (и, вероватно је, више ни међу једним озбиљно утемељеним народом на планети), а тичу се настојања мале групе њихових представника који сматрају да се на потоп србскога писма мора гледати као на претходницу затирања србскога националног идентитета и, тиме, упућивања Срба  према тминама историје. Списи о којима је реч настали у оквиру деловања Удружења за заштиту ћирилице србског језика „Ћирилица“ у Новом Саду, односе се на десетогодишњи период у раду Удружења (од његовог оснивања 2001. до почетка 2011) и представљају сведочанство о механизмима по којима су комунистички властодршци отворили и водили хајку на Србе и српску културу, а њихови демократизовани настављачи продужили тамо где су им се претходници зауставили. И Србе и њихов језик и писмо извели на беспуће.
Уз мноштво записа о најразноврснијим облицима деловања Удружења, у књизи се налазе и три опсежна и посебно значајна документа који осветљавају путеве и поступке којима је то чињено:
1) Језичко планирање после доношења новог Устава Србије 2006: Тезе о србском језику и ћирилици као стожеру српске културе у 21. веку (188–236);
2) Данашња очигледна окупација србскога језика хрватском латиницом наложена је од комуниста, а (не)скривена је у Закључцима Новосадског договора из 1954. године (243–281 стр.);
3) Однос комунистичких власти према србском народу и србским националним институцијама (364–416 стр.). 
У тим текстовима темељито су осветљене прилике у којима се данас налази србски народ, као и путеви који су до тога довели, при чему из њих издвајам више простих чињеница с којима се непаметно спорити.
Прва је она да је ћирилица била једино писмо православних Срба од првога њиховог сачуваног слова до пада у комунистичко ропство, а незаснована је тврдња да је снажан продор латинице почео „још у Краљевини Југославији“. О томе сведочи Јањатовићев навод да је „према једном библиографском прегледу српске штампе за период 1915–1945. године 98% наслова српске периодике било на ћирилици“, а ваља претпоставити да су онај „остатак“ могли доносити србски социјалисти или њихове присталице као најаву онога што ће се дешавати од 1945. надаље. То, уосталом, не треба ни доказивати оним Србима који су још сведоци времена о коме је реч: ја сам, рецимо, у то време завршавао основну школу и био у гимназији и не памтим да се србски језик називао друкчије него тако и имао друго писмо него ћирилицу. И сваком писменом Србину, као и сваком њиховом суседу и/ли суграђанину, то није никад требало доказивати и о томе сведоче, свака на свој начин, макар две чињенице. Једна је од њих већ банална: сви су србски непријатељи, почев од окупације Босне 1878. па до наших дана, најпре насртали на ћирилицу и једнако је забрањивали и у Београду, и у Загребу, и у Сарајеву; она је друга необична: када су Швабе који су 1945. протерани из Војводине протестовали против учешћа Немачке у ширењу демократије осиромашеним уранијумом по Србији, чинили су то носећи транспаренте исписане ћирилицом.
Друга је чињеница она која се тиче времена кад је Србима почела систематски да се намеће латиница, али и „идеологија“ која је иза тога наступала и „идеолози“ који су је предводили. О томе Јањатовић доноси мноштво појединости, почесто таквих које, и са истраживачког становишта, представљају поуздану основу за много дубље увиде и у закулисне игре које су у вези с тим припремане, али и у заслуге „главних играча“ који су то остваривали. Све се то грана у много праваца, сваки је од њих био једнако фаталан и за Србе, и за српску културу, и за српску будућност, а ја овде помињем само покоју појединост, при чему њихову хијерархију свако може одређивати према својим схватањима, а нека она у мом случају буде – произвољна.
1) Јањатовићев преглед комунистичких докумената, са разних конгреса и из различитих времена, показује да су њихови доносиоци планирали да Србију разбију на исти начин на који је то с Русијом учињено неколико година раније. Сетићемо се, наиме, да је Лењин из Швајцарске, преко ратом запаљене Немачке, а затим преко Шведске (са 20 милиона марака које су га тамо чекале) и Финске, доведен у Петербург да покрене „Октобарску револуцију“, а већ 1920. КПЈ хоће то исто да приреди и Југославији, с тим што су њене идеје „еволуирале“ од схватања о „совјетском Балкану“ до тога да „западне Србе“ треба с тих простора „прогнати као окупаторе“. Јањатовићева је заслуга што је успоставио везу између данашњих прилика у којима се налазе Срби и почетака утемељивања пројекта којим је све то припремљено. Неке су појединости у вези с тим посебно индикативне:
а) „Југославија је имала да се распадне на посебне државе – Хрватску, Црну Гору, Македонију, Словенију; Србија се и не помиње, док ће се мађарска и албанска национална мањина отцепити, јер је њихову земљу, наводно, »анектирала« србска буржоазија“;
б) КПЈ је подржала усташки устанак у Лици (1932); нешто касније у затвору у Сремској Митровици споразум о уништавању Срба потписали су Миле Будак и Моша Пијаде; на Бујанској конференцији (1943) Миладин Поповић и Душан Мугоша Косово и Метохију обећали су Шиптарима (непролазна је заслуга Сретена Вукосављевића, министра за аграрну реформу и колонизацију, што је одбио да потпише декрет о исељавању тамошњих Срба када је 1947. Енвер Хоџа дошао да му се, у складу с договором, „преда Косово“; Енвер се тада вратио празних руку, али је после тога на Србе тамо укинут ловостај и он не престаје до данашњих дана);
в) На заседању Авноја у Јајцу, на коме је припремљена основа за дефинитивни слом Србије, она није имала својих представника и о њеној судбини тамо су одлучивали они који су се потписивали латиницом и планирали њен суноврат и који ће је касније у суноврат и одвести, тј. хрватски и словеначки комунисти, уз помоћ својих србских специјалиста за прљаве послове. На то указује и чињеница да су комунисти у Србији и Црној Гори тада имали само покрајинске, а у Хрватској и Словенији централне комитете, а разлози за такав однос били су врло једноставни: Србе је требало држати под контролом и онемогућити им увид у све „стратешке замисли“ о ономе што се србском народу припремало. И употребити их тамо где им „учитељи“ нису могли стићи, рецимо – као „контролоре лијевих скретања“ у Херцеговини и Црној Гори, тј. тамо где усташки нож није могао досегнути. (Не знам шта је све у Херцеговини постигао Петар Драпшин, али је упамћено да су у Црној Гори крваво коло заиграли М. Ђилас и Моша Пијаде и да је после њиховога боравка тамо почела да се исписује књига Пакао и комунизам у Црној Гори, да се прича о колашинском затвору и Пасјем гробљу, да се помињу Кечина јама и Мачкова јама, да је у ову другу „Јово Капа убачио 200 заробљених талијанских војника и 400 Срба“ и много других страхота.)
в) Све велике „партизанске победе и њихове офанзиве“ вођене су по западним србским просторима и њихов је једини резултат био сатирање тамошњих Срба и припрема терена за оно што ће се касније догађати, а за то се као потврда могу поменути и макар три посебно занимљива податка:
први је онај о споразуму који су у Загребу 1943. с Немцима потписали Милован Ђилас, Владимир Поповић и Владимир Велебит да их Немци „не узнемиравају“ док не пређу Неретву и док на супротној обали не разбију велике четничке јединице које су их тамо чекале; Немци су поштовали споразум: партизани су седам дана прелазили Неретву, пренели преко ње 4.500 рањеника, разбили 20.000 четника, а после тога, док су „вртели прсте“ чекајући искрцавање савезника на Јадрану, Немци их опколили, сатерали на Сутјеску и тамо обавили оно што су пропустили на Неретви урачунавајући у то и оних 4.500 рањеника;
други се податак тиче предлога Николе Демоње Владимиру Бакарићу да нападне и ослободи Јасеновац; Бакарић је тај предлог одбио, а кад га је Демоња поновио, њему је у потиљак објашњено зашто то не треба чинити (после је Демоња проглашен за народног хероја, без прилике да своју идеју понови и трећи пут, а Јасеновац је „врло успешно функционисао“ до краја априла 1945, тј. и у време кад су већ сви Хитлерови концентрациони логори били ослобођени и крематоријуми погашени);
трећи је податак већ из времена када су се западни савезници са Стаљином договорили о подели интересних сфера, престали да подржавају Дражу Михајловића и уклонили и последње препреке за дефинитивни полом Србије: Коча Поповић позвао је западне савезнике да својом авијацијом разоре све веће градове и важније индустријске центре по Србији (и они су то врло успешно извели –на Васкрс 1944!), а после тога се и Броз договорио са Стаљином да руске трупе прегазе оно што је од Србије остало и да тако отворе пут његовим „ослободиоцима“ за преузимање власти и завођење неконтролисане репресије над србским народом; Брозова је наредба била да се према Србији „ослободиоци“ имају понашати „као према окупираној области“, при чему је занимљиво поменути да се у саставу руских трупа нашла и она елитна усташка јединица коју је Марко Месић, после покоља над Србима по Хрватској, одвео да помогне Немцима под Стаљинградом, а вратио се с Русима да свој посао клања Срба настави уз Западну Мораву. (Марко Месић је, иначе, стрикан онога Стипе који и сад Србима прети „јасеновачком демократијом“, а ја не знам да ли у Крушевцу она улица још носи његово име.) 
2) Кад су, иза руских трупа (и уз помоћ Марка Месића), комунисти „ослободили“ Београд, преко онога моста (који су „Прле и Тихи“ разминирали и спасли од рушења) прешла је једна србска јединица, али је брзо враћена и тамо послата „хрватска“ на челу с Иваном Рукавином (са задатком да прва уђе у „хрватски Земун“; лепу паралелу тај догађај добио је и приликом ослобођења Загреба: 7. маја ушле су у град српске јединице, али су одмах враћене и тек за сутрадан „пронађена“ је нека „хрватска“ – која је дочекана кантама вреле воде и ђубрета, за разлику од Немаца 1941 – који су дочекани цвећем и таламбасима; тако је Загреб ослобођен један дан пре Берлина и због тога му је касније Броз доделио „Орден Града хероја“). Та је епизода била врло симптоматична у светлу каснијих догађаја: комунисти су својим ратним стратезима наложили да се на сремској равници мало „поиграју и фронталног ратовања“ и у ту сврху успоставили тзв. „Сремски фронт“ – и претворили га у гробницу српске младости. На некаквом тамошњем споменику, подигнутом више деценија после сремске погибије, наиме, нашло се нешто преко 12.000 имена, други извори веле да их је тамо убијено више од 40.000, а неки помињу чак и 70.000! (комунисти су, и иначе, увек волели оперисати „великим цифрама“ и зато ћемо узгред поменути и још једну: у јаму Понор код Фоче они су, негде у то исто време, бацили 20.000 (негде се помиње и десетак хиљада више) присилно мобилисаних дечака који су се из Босне враћали у Србију, а оно што је отуд успело да побегне – дочекано је и побијено на Златибору). Иза таквог „ратовања“ остали су сакривени неки елементи најчистије злочиначке комунистичке стратегије и они се огледају, рецимо, у следећим појединостима:
а) Као „војници“ тамо су мобилисани и слани на прву борбену линију голобради дечаци из Србије и Војводине, без иједног дана војничке обуке, с циљем да се и тамошњим Србима „пусти мало крви“ због тога што се партизански покрет међу њима, после преласка у Санџак крајем 1941, сводио на безначајне епизоде и спорадичне провокације које су, једино, доводиле до немачких репресалија (као у Крагујевцу и Краљеву, рецимо); такви су „војници“, најпростије речено, употребљавани као топовско месо (према неким сведочанствима, и натеривани на минска поља – кад за то више није било оваца);
б) Армија маршала Толбухина, с тим циљевима, уместо да пође преко Срема, спржи немачке ровове и код Вуковара пређе преко Драве у Барању, упућена је преко Бачке и, форсирајући Дунав на Батини, изгубила 15.000 људи. Тако се и могло догодити да су Толбухинове трупе биле ближе Берлину него Брозове Ђакову кад је у априлу 1945. коначно пробијен Сремски фронт, при чему је занимљив и још један детаљ из тог војевања: тај фронт је пробијен тек кад су се немачке трупе из Грчке, преко северне Босне, пробиле до Хрватске и отвориле пут до Аустрије – да тамо положе оружје пред западним савезницима, а у вези с тим могао би се поменути и бизаран детаљ везан за освајање Ђакова: иако се у торњу Акшамовићеве (некад и Штросмајерове) катедралне цркве налазило митраљеско гнездо, ослободиоци су имали наредбу да на цркву не смеју испалити ни један једини метак – због њеног значаја за „повијест хрватске духовности и културе“. А колико су комунисти „скрупулозно“ водили рачуна о таквим појединостима, сведочи и чињеница да су они, кад су преузели власт, Грачаницу унапредили – у затвор, Милешеву – у коњушницу, а Морачу – уклозет, при чему ваља поменути и то да су спалили и пребогату библиотеку тога манастира и око тако уприличене „логорске ватре“ заиграли козарачко коло. (Не знам је ли и која друга манастирска библиотека имала сличну судбину, али је и то довољно за поређење с оним што су Немци учинили 6. априла 1941. с Народном библиотеком у Београду, с поруком Хитлеровог доглавника: кад се народу униште културни и духовни ослонци, за две-три генерације он престаје да постоји као народ.) 
в) Као најоданију чланицу хитлеровске коалиције, комунисти су Хрватску „престројили“ у победнички табор и Стипе Месић имао је основу да изјави да је Хрватска „двапут побиједила у Другом свјетском рату“ (и 10. априла 1941. и 8. маја 1945), свакако на основу ватиканско-усташко-комунистичког договора М. Будака и М. Пијаде, и уместо да буде денацификована (заједно са својим „муслиманским цвијећем“), као што је то учињено с Немачком и Јапаном, Хрватска је, одмах после рата, за злочине над Србима награђена Барањом, западним Сремом, Истром и приморјем до Бококоторског залива (сад је то „Заљев хрватских светаца“, с црквама оријентисаним по православном канону), а убрзо после тога Ђиласова Комисија за разграничење даровала јој је и Илок „јер су тамо Хрвати имали већину“. Ђиласа није занимала чињеница да је та већина створена „пресељавањем“ Срба у Јасеновац и Павелићевом колонизацијом усташких кољача из Херцеговине; тиме је, уз остало, директно погажена народна воља изражена на Великој народној скупштини 25. новембра 1918. у Новом Саду да се Војводина (у чијем су саставу били Барања и цео Срем) прикључи Србији, при чему су на томе скупу, поред 84 Буњевца, учествовала 3 Шокца и 2. Хрвата (тада их у Војводини није било ни 2.000!) и они су се „намножили“ тек после наредбе комунистичких власти од маја 1945. да сви католици у Југославији морају бити Хрвати. (И сад Хрвати траже границу иза Бачке Паланке и Апатина и, узгред, денацификацију Срба због Јасеновца, Јадовна, Пага и више стотина јама по Хрватској, Херцеговини и Босни...)
г) Док су по Србији „пуштали крв“, комунисти су прегли да створе „новог човека“ (данас се с таквим „прегнућем“ најизразитије срећемо у Црној Гори), у том смислу лансирали крилатицу да је „религија опијум за народ“, конфисковали црквена имања, завели терор над архијерејима и свештенослужитељима (и побили их више него што је то у рату успело свим србским непријатељима заједно), забранили верске обреде и над „непослушнима“ завели најразноврсније облике тортуре: у неко послератно време, Срби су у војсци уписивани као „Југословени“ и „без вере“, Хрвати били – „католици“, а данашњи „Бошњаци“ – „неопредељени“ и „муслимани“; у Качеру једна старица, са сузама у очима, сведочила ми је о синовљевом вапају: „Мајко, ако оћеш да ме имаш, одустави славу“ (знало се: они који су славили после су, почесто, налажени по јаругама и поточинама и никад се није могло утврдити како су тамо стигли); или причицу о детету које је видело да се „баба и деда љубе преко астала“ (сами ломили славски колач – да не угасе славску свећу); та чудна времена добро памти и сваки старији Србин макар по томе што су за све веће црквене празнике увек заказивани „важни састанци“ по установама и предузећима и о томе потписник ових редова може сведочити сопственим искуством: кад је једне давне године, у родитељској кући, на Св. Николу, крстио децу – њихова мајка није могла напустити „важан састанак“ Наставничког већа (и свекрва јој то није могла опростити – није се жена разумевала у оно чему су је поучавали Ђилас, Кардељ и Коса).
д) Колико су комунисти „бринули“ о Србији када су учврстили власт, показују и неке појединости које још нису разјашњене нити њихови данашњи наследници показују жељу да то учине. Рецимо: ко је наредио да се она бетонска платформа изгради у Ђердапу и да се на њу сложи четири милиона кг. тротила те да се, у случају „совјетске агресије“, прегради Дунав и Србија потопи? Или: по чијим су налозима, пре тога, по Србији демонтирани сви индустријски капацитети и пресељени у Босну, Хрватску и Словенију? Или: ко је најзаслужнији за некадашњу „сечу директора“ (ако добро памтим, то је било негде 1963–1964, и то пре неког „важног партијског Пленума“) када је 4.000 најуспешнијих предузећа по Србији обезглављено и њена привреда дефинитивно разорена.
Све су то, међутим, питања за неко будуће време и одговори на њих, бојим се, неће више никога интересовати, а овде ћемо даље осмотрити неке Јањатовићеве доприносе разумевању данашњих србских језичких прилика. Рекли смо већ да су планови заразарање Србије, негде тамо, написани латиницом, и да је србским разарачима припала једино улога извођача прљавих послова.

Пошто је чланак предугачак, остатак прочитајте на страницама Удружења Ћирилица:
https://srbska-azbuka.rs/Отворена-Писма/120102_139/
На горњој вези можете безплатно преузети и комплетну књигу „Борба за ћирилицу“.