Фалсификација историје на чилеански начин

Диктатуру је заменио војни режим. У Чилеу је избио политички скандал након што се у школским уџбеницима променила оцена периода владавине генерала Аугуста Пиночеа. Сад, под утицајем десничарско-централистичке владе земље, деца уче да је од 1973. до 1990. године у Чилеу постојао „војни режим“.

Аугусто Пиноче је био један од организатора војног преврата, који се у Чилеу десио 11. септембра 1973. године. Добро испланирана акција у којој су ангажовани, артиљерија, авијација и пешадија и данас остаје највећа унутрашња војна операција. Председнички дворац је гађан ракетама. Врло брзо су учесници пуча заузели све државне установе, постојећа влада Салвадора Аљендеа је била свргнута, а официри, који су одбили да подрже преврат – стрељани. Пиноче је постао диктатор. За 17 година његове владавине настрадало је преко 40 хиљада људи, око 3 хиљаде грађана је погинуло или нестало. С оваквим тумачењем његове делатности слаже се већина правобранитељских организација, не слажу се само представници десничарско-центристичке владе земље. По њиховом залагању термин „диктатура“ је у уџбеницима из историје замењен „војном владавином.“ Али, шта је војна владавина ако није диктатура – пита се заменик директора Института за Латинску Америку РАН Борис Мартинов.

Али, шта је војни режим? Војни режим је по дефиницији диктатура, пошто није демократија и људи на власт долазе путем војног преврата, а то је тако и било, у њему је погинуо законито изабрани председник. С формалне тачке гледишта – криво седи, право беседи. То је диктатура!

Од децембра 1974. до марта 1990. године Пиноче је био председник Чилеа и главни командант оружаних снага земље. У овом периоду у земљи су основани војни трибунали, основани су тајни центри мучења и концентрационих логора за политичке затворенике. Стадион „Сантјаго“ у главном граду где су погубљивани противници режима, још увек остаје место свеопште жалости. Друга ствар су економске реформе које је Пиноче спроводио. Низ стручњака сматра да је генерал спасио земљу од највеће економске кризе, грађанског рата и распада државе. Друга је ствар да ли је то био једини начин за спасење? Највероватније да није...

Догађаји у Чилеу данас, након двадесет година, изазивају још више питања и рађају огроман број тумачења. Међутим, њихов циљ више није да пронађу истину која не изазива сумњу историчара, већ политика. Промена назива „диктатуре“ у „војну владу“ је шпекулација из исте серије. Наставља Борис Мартинов.

Данас је унутрашња политичка ситуација у Чилеу далека од идеалног, тамо има много незадовољних међу студентским групама и део елите је спреман да заради поене на противречностима и да одвуче пажњу. Име Пиночеа може да се користи како у локалним, тако и у личним интересима.

Политички скандал, који је избио у Чилеу је пример сукоба интереса, о којима говори Борис Мартинов. Пример је красноречив, али није једини, - допуњава речи колеге председник Руског комитета за сарадњу са земљама Латинске Америке Марина Васиљева.

Поновно разматрање историјских догађаја никада ни до чега доброг није доводило, историја је историја. Ако је сваки пут будемо поново писали, вероватно ћемо заборавити одакле смо потекли – то је прво. Чиме су се Чилеанци руководили у овом случају, тешко могу да кажем. А с тачке гледишта тога да данас постоји тенденција поновног писања историје – нажалост, она не постоји само у Чилеу: својствена је приличном броју историографа у Латинској Америци.

Треба додати да ова тенденција не постоји само у Латинској Америци. 2003. године Врховна рада Украјине је донела законодавни акт, који Помор услед глади 30-их година оцењује као геноцид Стаљиновог режима над украјинским народом. Вероватно су украјински политичари заборавили да је међу жртвама глади било и Руса, и Казаха, и мноштво других народа, који су живели на територији СССР. Још више чуди што је за геноцид трагедију Совјетског Савеза признало још 26 земаља, међу којима је и Чиле. У овом ракурсу промена сопствене историје од стране латиноамеричких политичара више не изгледа тако скандалозно и неочекивано – није први пут.