Сви су данас хапци

Кроз школовање био је обичан дечко, из радничке породице. Ничим се истицао није. Ни добрим ни лошим. Просјечан ђак просјечног понашања. Један од многих сличних њему.

Завршио је трогодишњу средњу школу – занат,  какву су, тих година, завршавали сви они који и нису били баш неки другари са књигом. Пошто бијаху  она златна времена, кад је лакше било наћи добар посао него доброг радника, одмах га примише у посао. У кафану. То му је и била струка: КВ конобар.

Фирма државна, Титина. Јака и моћна, власник низа угоститељских објеката у нашем и сусједним градовима. Чак и по Сарајеву. Могао је да бира у којем локалу жели да ради. И бирао је. А често су га и шефови сами „шалтали“, из радње у радњу. Онда кад би се прочуло да хоће да узме бакшиш и кад му га не остављају. Брзо је научио конобарску математику: „три пут’ седам дв’аес седам, за наплатит’ – тридесет. Додуше, онда су били они милиони динара, „рудари“, „црвендаћи“ и „стоје“, не могу вам ја то сад прерачунавати. 

Плавушан финћукастог, дјечачког, безазленог лица, био је свима симпатичан. Чак и кад их је узимао. А узимао је увијек и свакога. Јер кафана је најбоља, животна школа. Ту подуку нису давали ни на једном универзитету (додуше, можда дају на овим данашњим дају). А Хапац, како га прозваше због „самосталног узимања бакшиша“ коначно је био одличан ђак. Кафанског универзитета. Јер „хапац“ је турска ријеч и означава особу која узима а не пита.

Убрзо започе Хапац да ради и са аутима. Купио би какав крш, преко рупа ставио папир и намазао гит, онда би четкицом све то зафарбао, па препродавао припитим, кафанским гостима. Углавном у времену кад би се оглашавали први пијетли. Узимао би их на фору, онако пијане. Пазарили би ауто, а ујутро нису могли да пређу преко своје задате ријечи. Иако је ријеч била п’јанска. Ћејф је увијек био најскупља ствар на свијету. Да… тада нико није дату ријеч газио, то сам заборавио да кажем. Преваљено преко зуба било је јаче него сви данашњи уговори.

Скромни рјечник са мање од стотињак ријечи у фонду био му је озбиљна препрека у пословању. У недостатку вокабулара једну би ријеч вртио унедоглед; по пет шест пута понављао би је у истој реченици. Углавном би верглао: „Шути, ба, сам’ шут’, шути… ма шут’, кад ти кажем, шути, сам’ шути…“! Иако је ушуткивани био управо муштерија коју је покушавао „обрадити“. Недостатак ријечи у оптицају надопуњавао је живим гестикулисањем, али је то чинио некако убједљиво, хипнотички чак, да су се неки клели како им, уопште,  и није јасно зашто су пазарили ауто од њега. Објашњавали би да их је Хапац „обенђијао“! 

Оно некад пред рат, кад крену први озбиљан приватлук код нас, отвори Хапац –  кафић. То је тад било модерно. Хит. И ин и кул. Сва раја навалише код њега. Посебно Срби. Била су то времена кад се већ знало гдје ко и излази и залази, кад смо се почели дијелити на „наше“ и „њихове“. Ми смо били – наши, а они су били – њихови. Логично, не.

А Хапац је био наш. Таман што би разрадио кафић нашла би се нека наивчина да га купи. Пазари су били – охохооо! Газда, како га већ си почеше звати,  продавао би локал за велике паре. Затим отварао други, урађен и уређен, неколико пута чак за само једну ноћ. Сва би раја ишла, одмах, за њим. У његову кафану. Он пун к’о брод. Пара, чега би другог. Често се, до фајронта, пиће наплаћивало, а послије фајронта пило на Газдин рачун. Тако да су његови кафићи знали бити пунији послије него прије фајронта. Иако су пуни били увијек. Ујутро у осам сати.

Ни Сарајево, у најбоље доба, чини ми се, таквог шанера имало није. Ни јарана-рају. Чим би га музика спазила почињали би пјевати: „Да сам Газда никад не би спав’о, све би кафић по кафић отвар’о“ а он би им китио инструменте: динарима, маркама, доларима, францима… Десетак рогатичких лези’љебовића, а можда чак и више, живјело је искључиво на његов рачун. Возили су његове ауте, по цијеле дане проводили у његовим кафићима, пили и јели на Газдин рачун, карали рибе које им је он набацивао, трошили његове паре…

А онда дође рат и јад. Газда је био предузетнички а не ратнички тип. Интересантно, врло прецизном реченицом, без понављања ријечи у њој, поставио је дијагнозу стања: „Ко никад није им’о пара – сад их има; ко никад није возио ауто –  сад га вози, ко никад није каро  – сад кара; ово је задњи вакат дош’о, није ово вријеме за мене. Немам ја шта овдје радит’.“, рекао је и отишао у Србију. Преко Сремске Раче.

Паре… ех, паре. Пара вара фукару и цара. Како су дошле тако су и отишле. Морао је да обнови шанерске вјештине да би преживио. Свашта се причало о њему. Да је штампао своје смртовнице и лијепио их по Ужицу, да су се неки изварани бизнисмени убијали због њега… ништа од тога нисам видио. Пошто сам купио пото продајем. Знам само да је, у току рата, долазио и дијелио еурокрем „Таково“ полугладном народу по Рогатици, буквално бацајући паковања у испружене руке. Не бих знао рећи како је долазио до њега. Причало се да је у Србији регистровао фирму, да му је специјалност узимање робе на изјаву, на одложено плаћање. Тачније на одложено неплаћање. Ко ће вјеровати причама; приче и служе да би се причале, и да би биле лијепе за слушање.

Углавном, послије рата вратио се у Рогатицу. Го к’о пиштољ. Покушавао је покренути какав бизнис. Петљао, задуживао се, јадио, чемерао… Ни сав шанерај, шарм, преговарачко-хипнотизерске вјештине, невербална комуникација, искуство дугогодишњег варалице и хапца, нису му били од помоћи. Ово су била нека друга времена; ови данашњи хапци, ипак, варају мало боље.

Они што су некад живјели на његов рачун, трошили његове паре, а прва љубавна искуства доживљавали по шеми „Сјећаш ли се Доли Бел“ данас су углавном – газде. Угледни људи. Бизнисмени. Од Аљаске до Аустралије… Америке, Канаде, Њемачке, Београда, Лознице, Ужица, Рогатице… Одавно су заборавили негдашња дружења са Газдом. Један од њих овако је то дефинисао: „Ништа ја њему не дугујем. Ништа! Он је мене искориштавао, а не ја њега! Ја сам њега у живот увео!“ 

Пошто се никад ни женио није Хапац данас живи сам. Ни кучета ни мачета нема. Вози „мерцедеса“ из седамдесет и неке. Суд му кућу продаје. Због дугова. Кажу да је, на питање шта би урадио кад би добио милион на „бингу“, одговорио: „Вратио бих онима што сам дужан“! „А остало“, питали су га. „Остало нек’ чека…   нек’ чека… нек’ чека… да поново добијем на бингу“!

Не бих знао рећи од чега данас живи. Ако уопште и живи. А жив јесте. Знам само како не да више да га зову – Хапац. А газдом га одавно већ и не зове нико. Ни јарани ни музичари. Неста пара неста и јарана. „М’рш, м’рш, м’рш… мајку вам је*ем, све, све, све, покрадено, све, све, све похапано, а сви, сви, сви поштени, само ја „хапац“. Да вас више нисам чуо, ко ме зовне „хапац“ главу ћу му разбити! Разбити! Разбити! Сви сте ви хапци, већи од мене. Много, много, много већи!“

И тако. Да ми Хапац није кум могао бих вам о њему три дана причати. Пошто га је мој покојни отац на рукама држао и ово је много. По њему се, ионако, ништа неће звати. Осим ове приче. Него, нешто друго мене мори. Како да се обичан човјек снађе у овом времену у коме се ни чувени махер „Хапац“ снаћи успио није?