Tестаментом завештао мађионичарске реквизите

Након што му је са осамнаест година установљен тежак облик бубрежног обољења, због чега му је знатно умањена радна способност, након преране очеве смрти и суочавања са лошом материјалном ситуацијом, тридесетосмогодишњем Стојану Миљевићу из Сомбора живот се претворио у безнађе.

Иако препуштен судбинским недаћама, успео је да заврши средње образовање и отпочне борбу за голу егзистенцију. Водио се две године као радник обезбеђења преко фирме за физичко обезбеђење објеката, имовине и лица, где је, услед честих изостанака због болести, остварио свега два месеца радног стажа. Посао у струци није нашао.

- Живим са мајком која је такође инвалидно лице, јер има деформитет десне руке. Њена породична пензија, коју је наследила од покојног оца услед трајне неспособности за рад и привређивање, представља нам једини извор сталног прихода већ петнаест година уназад. Зато се још увек не усуђујем да заснујем породицу, али и због чињенице да ми живот зависи о стању опаке болест - почиње своју потресну исповест Миљевић, чија се трошна кућа, од свега шездесет квадрата, налази на периферији града.

Тек недавно одобрена му је накнада материјалног обезбеђења породице, која се додељује социјално најугроженијим категоријама становништва, а која је довољна, додаје Стојан, тек да обезбеди основне животне намирнице за болесну мајку и себе.

- Укупни месечни приходи, који не премашује своту од 20.000 динара, нису довољни да се измире трошкови лечења и набавке скупих лекова. Ту су трошкови режије и других намета – вајка се Стојан.

Годинама је трагао за послом прилагођеним својим физичким могућностима, али узалудно. Тек на измаку друге деценије живота, обузет финансијским проблемима, увидео је шансу да искористи свој таленат, који је спознао још у детињству, и тако заради за најосновније. Почео је да се бави мађионичарством.

Имао је срећу, каже, да упозна Аладина, како је гласило уметничко име легендарног Иштвана Турцика, илузионисте светског формата. Од њега је наследио реквизите и бројну стручну литературу, а велику помоћ у изради нових реквизита пружио му је мађионичар Ђурика Вујевић. Дуго се усавршавао, креирао репертоар и смело одлучио да се представи широком аудиторијуму.
Под уметничким именом Ђулијано, непосредно по окончању НАТО бомбардовања над СФРЈ, почео је да наступа по регионалним и локалним телевизијским станицама, мање насељеним местима, претежно школама и домовима културе.

Са жељом да својим комичним наступима, махом хуманитарног карактера, допринесе ублажавању последица стреса, а не, како тврди, да се насилно обогати, наишао је на бројна негодовања од стране народа, иако је у то време владала права експанзија забавних лудорија.

- Од мора проблема, нажалост, дуго се нисам могао досетити да поседујем афинитет ка мађионичарству. Волим наступати пред децом, јер ми њихови осмеси увек разгале душу. Мој програм је сачињен од приказа артистичких вештина, картомагије, комичне магије и илузије. Немам средстава да набавим савременије реквизите, па се довијам на разне начине како да поправим постојеће. Нисам ни у могућности да се адекватно рекламирам, па је много оних који нису упознати са мојим наступима, те сам тако у претходне две године одржао свега шест наступа. Од магије се, бар у мом случају, не може живети – истиче мађионичар.

Највећи број његових наступа, без обзира на материјални статус, чине приредбе хуманитарног карактера, јер добро зна како је немати.
Најпотреснија Стојанова изјава, пак, гласи: "Саставио сам тестамент где сам навео да све своје мађионичарске реквизите, највреднију стечену имовину, завештавам дечаку из Краљева, код ког сам гостовао на рођендану. Искрено ме је заволео, каже да жели постати мађионичар, често се чујемо телефоном и јако ми је драг. Одлучио сам да све оставим том детету."

ВЕСЕЛИН МАШИЋ