ЕУ се спрема да прикочи

Фискални пакт треба да спасе Европу од дужничке кризе. Он треба да буде одоборен од стране шефова држава и влада на самиту ЕУ, који се отвара у понедељак. Документ дуплира основне ставове свог претходника – пакта стабилности и раста, само у строжијим формулацијама. Шта да се очекује од дублера?

Језгро фискалног пакта је дужничка кочница. Буџети земаља ЕУ треба да буду од сада избалансирани. Одступање од правила ипак се допушта: могу да се премаше трошкови у односу на приходе у висини пола процента националног унутрашњег бруто производа. Истина, само у околностима више силе. И то је прва рупа на коју су обратили пажњу европски експерти.

Али ипак пола процента није исто што и актуалне невероватне висине буџетских дугова. Тим пре што фискални пакет захтева од његових учесника да се дат став уведе у националне уставе или у крајњој линији да се учини законом једнаким главном правном акту. Испуњење захтева контролисаће Европска комисија. У случају кршења, Европски суд може да одреди казну од 0,1% унутрашњег бруто производа – за многе ова невелика цифра значи милијарде.

Али и ту се појављује нова препрека. Бриселски бирократи имају право само да констатују прекршај. А Европском суду могу да се обраћају само земље чланице ЕУ. Осим тога, облаке над главном кривца може да растера квалификована већина министара финансија ЕУ улагањем вета.

Узимајући у обзир све то да ли су у праву европски експерти који предвиђају фискалном пакту судбину „тигра од хартије“? Мишљење руководиоца Центра за европска истраживања ИМЕМО Алексеја Кузњецова.

Ако чак буде испољена једногласност међу 26 земаља (Велика Британија одбила је да се придружи пакту), што је такође питање, то ће бити прилично позитивни сигнал за финансијска тржишта. Што се тиче дугорочне ситуације, ја не делим оптимизам. Почетком 2000-их пакт за стабилност и раст није функционисао. Кришила га је не само Грчка. Када би то била Грчка или још нека мала земља, све би било другачије. Али кршиле су га Немачка и Француска. Зато нема ни сада неких посебних гаранција да изашавши из кризе, велике или средње стабилне земље ЕУ неће пожелети да крише буџетску дисциплину под племенитим изговорима. Било да су то сазреле – а оне увек сазревају – структурне реформе. Или решавање некаквог акутног социјалног или регионалног проблема иза којег увек може да се сакрије. И то је заиста заједнички проблем економске политике. ЕУ овде није изузетак. У ситим годинама политичари увек имају мање стимуланса за рефрме него у кризним. Мада их је лакше спроводити у ситим годинама.