Музеј Московски Кремљ

Музеј Московски Кремљ је државна музејска установа која се бави организацијом екскурзија по Московском кремљу и прати стање културних споменика на његовој територији. Датум оснивања музеја је 10. март 1806. године. У савременом облику установа је формирана 1991. године на бази Државних музеја Московског Кремља. Генерални директор музеја је Гагарина Јелена Јурјевна, ћерка Јурија Гагарина, која је била именована на ову дужност 12. априла 2001. године.

У комплекс Музеја Московски Кремљ улази:

- Успенски сабор

- Државна Оружарница

- Арнахгелски сабор

- Благовештенски сабор

- Црква Полагања ризе Пресвете Богородице

- Патријаршијске палате

- Ансамбл звоника Ивана Великог.

Оружарница, музеј-ризница, представља део комплекса Великог Кремљовског дворца. Она се налази у здању које је 1951. године подигао архитекта Константин Тон. Основу музејске збирке чине драгоцени предмети који су се вековима чували у царској благајни и патријаршијског ризници, израђени у кремљовским радионицама, као и поклони амбасадора страних држава. Свој назив музеј дугује једној од настаријих кремљовских ризница.

Оружарница чува древне државне атрибуте, парадну царску одећу и хаљине за крунисање, одору јерарха руске православне цркве, највећу збирку златних и сребних предмета – рад руских мајстора, западноевропско уметничко сребро, споменике оружарског мајсторства, збирку кочија, предмете за парадно украшавање коња.

У музеју се налази око 4000 споменика декоративне и примењене уметности Русије, земаља Европе и Истока до 4. до почетка 20. века. Њихов високи уметнички ниво и посебна историјска и културна вредност донели су Оружарници Московског Кремља светску славу.

Благовештенски сабор који данас постоји скоро век и по служио је као породична црква московских великих кнежева и царева. Он је био део кнежевског дворца и био је спојен прелазом са његовим парадним и стамбеним одајама. Обично се Благовештенски сабор у документима из 16. и 17. века назива – на Господаревом двору, „у предворју“, тачније на улазу у дворац.

Сабор је био намењен церемонијама породичног карактера. Протопоп Благовештенског сабора био је, по правилу духовник великог кенеза и чувар Господаревог печата. Породични храм традиционално је био и местом чувања великокнежевске и царске благајне. Северно крило и северозападна галерија вероватно од средине 16. века често се користила за свечани улазак у дворац приликом цремоније крунисања, дочекивања страних амбасадора, поворки на празник Уласка у Јерусалим, на Велики Петак уочи Ускрса и слично.

Од 1993. године на престолни празник Благовести Пресвете Богородице 7. априла у цркви се врши богослужење.

Ансамбл звоника Ивана Великог настајао је два века. Звоник је био подигнут 1505-1508. Пројектовао га је италијански архитекта Бон Фрјазин. Век касније добио је још један ниво са звонима и његова висина је достигла 81 метар. На то подсећа натпис под куполом који садржи датум – 1600. година, као и име цара Бориса Годунова и његовог сина Фјодора. 1532-1552. године поред звоника према пројекту италијанског архитекте Петрока Малог изграђена је црква коју су крајем 17. века претворили у звонару, названу Успенском. 1624. године Бажен Огурцов поставио је уз њу звонару са кровом од разнобојне опеке – Филаретову припрату.

1812. године Наполеонова војска која се повлачила из Москве минирала је ансамбл звоника, мада је стуб Ивана Великог издржао. Звонара и Филаретова припрата биле су разрушене до темеља, али 1814-15. биле су обновљене у претходним обимима. Данас се на звонику и звонари налази 24 звона из 16. и 17. века.

У приземљу Успенске звонаре налази се изложбена сала Музеја Московског Кремља, где се излажу дела уметности како из кремљовске збирке, тако и из других руских и страних муеја, а у јединственом споменику старе руске архитектуре – звонику Ивана Великог, отворен је музеј посвећен историји архитектонског аснамбла Московског Кремља.

Изложба овог музеја направљена је на основу мултимедијалних технологија, помоћу којих се на зидове и сводове звоника пројектују древне панораме и планови Кремља, слике јединствених споменика његове архитектуре, нерелизовани пројекти прераде. У компјутерне реконструкције виртуално се уграшују аутентични фрагметни декора древних здања Кремља од белог камена, предтављени у експозицији. Необичан је и завршни део експозиције. Посетиоци излазе на галерију и гледају панораму Кремља из птичје перспективе.

Успенски сабор шест векова био је државни и култни центар Русије: овде су именовали велике кнежеве, поданици су им полагали заклетву, овде су крунисали цареве. У Успенском сабору именовали су епископе, митрополите и патријархе, читали државне акте, служили молебен пред војне походе и у част победе.

Прво камено здање сабора поставио је 1326. године први Московски митрополит Петар и кнез Иван Калита. Крајем 15. века велики кнез Иван Трећи, ујединивши под влашћу Москве све руске кнежевине, започео је одизање нове резиденције са реконструкцијом Успенског сабора. Посебно позвани италијански архитекта Аристотел Фиораванти подигао гоа је 1479. године.

Свечана намена одредила је и посебну пажњу за унутрашње уређење цркве. Фреске на зидовима, многобројне иконе и разнолики црквени предмети представљају уметничка дела од светског значаја.

Савремени изглед сабора одређују споменици средине 17. века – фреске настале између 1642. и 1943. године и грандиозни иконостас из 1653. године.

Пред иконостасом стоје молитвена места цара, царице и патријарха. Најзанимљивије је царско молитвено место. У југозападном углу се подиже ажурни бронзани балдахин.

У 16. и 17. веку Успенски сабор је био гробница поглавара руске цркве – митрополита и патријарха.

После револуције 1917. године Успенски сабор је био претворен у музеј. Правећи његову експозицију, сарадници су се потрудили да максимално очувају његов интеријер. Захваљујући сталним радовима на рестаурацији практично све иконе и фреске су биле откривене испод каснијих слојева. Од 1990. године у сабору су обновљена богослужења.

Патријаршијске палете подигли су руски мајстори 1653-1655. године за патријарха Никона. Приземље дворца заузимале су разне службе, на другом спрату су биле одаје патријарха. На другом су биле парадне одаје. Најважнија међу њима је Крестоваја или Мироваренаја, палата где су се одвијала заседања Светог Сабора, приређивали пиреви у част цара и страних гостију. Од 18. до 19. века у Патријаршијским палетама налазила се Московска синодална канцеларија.

Данас се на првом спрату Патријаршијских палата налази музејска експозиција. Она је посвећена руској култури 17. века, када се уочи Петрових реформи мењао поглед на свет, традиције и читав начин живота руског друштва. У музеју је приказано драгоцено посуђе, накит, предмети за царски лов, старински намештај, споменици орнаменталног веза. У цркви Дванаест апостола у саставу Патријаршијских палата посебно интересовање изазива резбарени позлаћени иконостас на прелазу 17. и 18. века. У цркви се такође налази изложба икона које говоре о еволицији иконописања током читавог столећа. О новим тенденцијама у сликарству сведоче радови водећих дворских изографа – Симона Ушакова и Фјодора Зубова.

Експозиција музеја говори о уметничким укусима руског друштва 17. века, о својеврсном духовном животу Русије која је стајала на прагу Новог доба.

Историја Архангелског сабора Московског Кремља сеће у 14. век: 1333. године први велики московски кнез Иван Калита поставио је белокамену цркву у име светог Архангела Михаила, који се од давнина поштује у Русији као покровитељ ратника и кнежева у њиховим ратним подвизима. 1505-1508. на месту древне цркве био је подигнут нови величанствени сабор. Изградњом је руководио венецијански архитекта Алевиз Нови, кога је позвао велики кнез.

Од тренутка свог оснивања па до 18. века Архангелски сабор био је гробница московских кнежева и царева. Надгробни споменици кнежевима са речима молитви и епитафима на плочама од белог камена налазе се под сводовима цркве у строгом поретку. Гробнице династије Рјуриковича су дуж зидова цркве. Гробнице царева из династије Романових код југозападног и северозападног стуба. Први руски цар Иван Грозни и два његова сина сахрањена су у посебној царској гробници, подигнутој у олтарском делу сабора.

Међу најпошотванијим светињама Архангелског сабора биле су мошти светог кнеза Михаила Черниговског, који је погинуо мученичком смрћу  у Златној Хорди и светог царевића Димитрија, млађег сина Ивана Грозног. Остаци светих нису сахрањивани, већ су смештани у посебне ковчеге – раке, намењене поклоњењу верника. Рака са моштима царевића Дмитрија постављена је код југозападног стуба под резбареним каменим балдахином.

Фрескама је сабор био први пут украшен за време цара Ивана Грозног. Од тих старих фресака сачували су се само мали фрагменти на стубовима храма и неколико композиција у олтару и царској гробници. 1652-1666. сабор је понво осликала велика радионица руских мајстора. Радовима је руководио чувени царски изограф Симон Ушаков. Програм нових фресака у многоме је прати идеје које су садржале фреске из доба Ивана Грозног. Једна од основних тема било је слављење великокнежевске и царске власти преко ликова светих руских кнежева. Међу свецима пресдтавеним на стубовима цркве видимо књегињу Олгу, великог кнеза Владимира, крститеља Русије, његове синове Бориса и Глеба који су умрли мученичком смрћу, кнежеве Андреја Богољубског, Александра Невског, Данила Московског и друге. Осебеност фресака Архангелског сабора чини циклус надброгних портрета: у доњем реду изнад ковчега кнежева Рјуриковича насликани су њихови замишљени портрети. Ова галерија портрета историјских лица отвара се ликом великог московског кнеза Ивана Калите и завршава се ликом Георгија Васиљјевича, млађег брата Ивана Грозног.

Иконостас сабора овенчан Распећем израђен је за време владавине Фјодора Алексејевича Романова од 1679. до 1681. године. Све иконе су насликали мајстори царске Оружарнице. Само у доњем реду очувано је неколико древних икона. Десно од Царских двери налази се храмовна икона сабора – Архангел Михаил у дејањијима, настала око 1399. године. По предању ова икина је била насликана по наруџбини удовице Дмитрија Донског монахиње Јевдокије у знак сећања на великог кнеза и његову победу у бици на Куликовском пољу.

Црква Полагања ризе Пресвете Богородице служила је као црква митрополита и патријарха руских. Изградили су је псковски мајстори 1484-1485. године.

Назив цркве везан је за празник познат у Византији од 5. века. Према предању празник је био утврђен у знак сећања на пренос чудотворне ризе Маке Божије из Палестине у Константинопољ. Храмовна икона десно од царских двери представља свечано полагање светиње на престо дворског царског храма.

У цркви Полагања ризе очуван је иконостас из 1627. године. Већина његових икона припада четкици дворског изографа Назарија Истомина Савина. Иконостас и фреске формирају јединствени уметнички ансамбл. Сижеи фресака су посвећени животу Богородице и свечаној химни, акатисту, написаним њој у част. На стубовима цркве представљени су свети руски митрополити и кнежеви. Интеријер је допуњен старинским предметима за црквени обред – паникандилом и такозваним танким свећама. На галерији цркве може да се види ретка изложба руске дрвене скулуптуре од 15. до 19. века.

Званични сајт Музеја Московски Кремљ је www.kreml.ru.