„Пробуђена“ након 30 хиљада година

Руски биолози су „пробудили“ биљку чије се семење више од 30 хиљада година налазило у пермафросту (пермафрост је назив у геологији за тло које се налази на температури тaчке топљења воде). Стручњаци са Института за физичко-хемијске и биолошке науке у близини Москве успели су да узгоје неколико жбунића фосилне флоре. Овај јединствени експеримент нам пружа шансу за вештачку регенерацију биљака из леденог доба.

Прастаро семење се налазило испод тридесет метара дубоког слоја пермафроста у акваторији реке Колиме у Сибиру. То подручје је познато по великом броју замрзнутих реликата животињског и биљног царства. Руски биолози су семење пронашли у јазбинама глодаваца који су их пре много хиљада година изолирали помоћу стабиљки биљака и који су сакупљали биљке за зимовање. О тој једнственој природној појави испричао нам је научни сарадник Института за физичко-хемијске и биолошке науке, доктор биолошких наука Станислав Губин.

То су јазбине које се налазе на дубини од 30 метара. Велике су отприлике колико једна фудбалска лопта. У овим јазбинама мрмоти су чували семење. Унутра се по правилу налази и длака бизона и мошусних говеда који су тамо живели у то време. То је изолирана ћелија где је мрмот хибернирао током зиме и чувао храну. Тамо је пронађено око 600-800 хиљада семена. То је јако ситно семење, као код мака, понекад мало веће, као пшеница.

На жалост није целокупно пронађено семење погодно за експеримент. Изабрана је биљка "silene stenophylla", која још увек расте у Јакутији и добро је прилагођена хладној клими. О томе како су научници успели да узгоје флору која је хиљаде година провела без воде и светлости испричала је старија научна сарадница Института за биофизику Руске академије наука Светлана Јашина.

Када биљка није сазрела, код семења су очувани фуникули који их повезују са ткивом из којег плод добија храну, једноставније речено, са постељицом. Пошто смо видели да ови фунули изгледају као да су живи и да код њих почиње прва фаза раста ткива, почели смо да радимо са њима.

Научници су ове фрагменте семена "silene stenophylla" сместили у хранљиву средину. После неког времена појавила се клица. Она је стављена на добро осветљено место, па је за два дана постала зелена. Биљка је затим смештена у земљу и не само да се добро осећала него је чак и процветала. Научници кажу да се прастара "silene stenophylla" по свом спољном облику не разликује од данашње. Изузетак су цветови: код „потомака“ латице су шире и „расечене“. То је право чудо, кажу аутори експеримента, да се удише мирис стар 30 хиљада година!

Закључци научника, који су скоро објављени у часопису „Proceedings of the National Academy of Sciences“, изазвали су одјек у светској научној заједници. Добијени резултати су сами по себи јединствени, али такође отварају велике могућности за израђивање метода за чување ретких биљака у условима ниских температура. Сада је доказано да њихове виталне ћелије могу хиљадама година да егзистирају на температурама испод нуле. Осим тога постало је јасно да се арктички предео у међувремену јако мало променио: у зони пермафроста данас налазимо исте врсте биљака које су тамо расле у епохи мамута.