Колико кошта хвалоспијев?

Када је 70-их година прошлог вијека чувени њемачки умјетник Јозеф Бојс осмислио још чувенију максиму Everybody is an Artist, ни сањао није да ће дословно значење ове реченице у неком тренутку и на неком комадићу планете Земље функционисати као опште правило и важити за једини вид постојања „система умјетности“, а још мање имао намјеру да тако нешто каже или да својим мишљењем оправда и потврди.

Далеко од тога, јер сложена концептуална подлога оваквог става и племенита намјера доброг старог Бојса немају баш никакве везе са оним што намјеравам да кажем. Подударност је искључиво у одабиру ријечи и буквалном, до вулгарности доведеном примјењивању идеје да свако јесте или може да буде умјетник, а ја бих у том духу додала још and And Everybody is a Curator too!

Посматрајући оно што чини тзв. умјетничку сцену у Бањој Луци, односно у читавој Републици Србској, али и активно дјелујући унутар ње у улози историчара умјетности, не могу да се отмем утиску да је управо наша средина типичан примјер ове апсурдности, јер овдје је заиста већина умислила да спада у категорију умјетника, и то највећих! Толико великих да оног момента када дођу до звања „академски“ не морају више да улажу ни мрвицу труда у даље напредовање, усавршавање или увођење евентуалних промјена у свој рад.

Стога је посебно упечатљив феномен стицања виших научних звања на основу изложби, чија се референтност загубила негдје у распону између студентске и прве самосталне, искључиво са дјелима у старом, испробаном маниру. И тако пејзажисти, портретисти, обожаваоци апстракције, свих врста реализама и поп арта (а њих помињем јер су најбројнији) неуморно тјерају своје, затрпавајући нас метрима свог платна, а очекујући заузврат искрено дивљење и обожавање.

Све то не би било ни чудно ни битно помена, да се у домену конзумената шарених, егзотичних и допадљивих слика налази само просјечни посматрач који има пуно право да му се свиђају, у зависности од личног укуса, него се оваква реакција подразумијева и од представника струке, тј. историчара умјетности/кустоса.

Нашавши се више пута у (не)прилици да понуду за писање текста о нечијим радовима одбијем због тога што не спадају у домен мојих интересовања и што сматрам да не задовољавају ни минимум критерија по свом квалитету и смислености, и наишавши на реакцију чуђења и чак љутње код одбијених, схватила сам да суштина проблема лежи у непостојању јасног односа умјетник-историчар умјетности-институција, односно у апсолутном одсуству знања и свијести о томе шта је уопште историчар умјетности, која је његова улога и, на крају крајева, која су његова права!

Као што то обично бива у свим областима живота и свим гранама људске дјелатности, мањак конкуренције оставља широк простор за цвјетање шарлатанства, а пошто је недостатак образованих историчара умјетности чињенично стање у читавој Републици Србској, управо у домену ликовних умјетности ова појава је нарочито узела маха.

Захваљујући обиљу текстова и „стручних“ мишљења самопрозваних кустоса, критичара и теоретичара, далеко бројнијих од ријетких истинских представника струке, однос чинилаца у креирању ликовне сцене није ни могао да се развије правим путем, односно отишао је странпутицом.

Нажалост, томе су допринијели и још увијек својом марљивошћу доприносе и поједине колеге наоружане локалним угледом, а неки и озбиљним титулама, којима је овај историчарско-умјетнички дефицит такође добро дошао за пласирање и наметање сопствених правила игре, па се у каталозима ликовних колонија, групних и самосталних изложби овдашњих умјетника редовно налазе њихови текстови као неприкосновена потврда генијалности, а на отварањима изложби од стране истих држе екстатични говори глорификовања и дивљења.

Онда није ни чудо што су нам се умјетници размазили и уобразили, јер су већ при првим корацима на трновитом путу славе уљуљкани у романсираним причицама о свом богом датом таленту и навикнути на редовно билдање ега произвољним смијештањем у стилске одреднице и обилатим поређењима са великанима из прошлости!

Недавно отварање галерије у бањолучком Дому омладине пружа још један примјер наведеног стања. То што је отворен нови изложбени простор свакако представља позитивну ствар, будући да их у Бањој Луци нема довољно, али обезбјеђивање било каквог простора за излагање само по себи није сувисло. Без обзира на степен амбиција које оснивачи имају, третирање и називање неког простора галеријом нужно подразумијева и јасну излагачку политику и програм рада осмишљен и руковођен од стране историчара умјетности/кустоса, којим би се од самог почетка дефинисала циљна група, како умјетника који би у том простору излагали, тако и публике која би долазила.

Пошто се ради о Дому омладине било је за очекивати да се укључивање још једне активности у рад ове институције прилагоди управо младима и да се за приоритет узима презентовање њиховог ликовног стваралаштва.

Због тога остаје нејасно зашто је нова галерија отворена изложбом Николе Заклана, на којој су изложени радови којима се овај сликар већ представио бањолучкој публици и то прије шест година у новом изложбеном простору Музеја Републике Српске. На отварању изложбе и овај пут ријеч је имао историчар умјетности Синиша Видаковић, такође и аутор текста за каталог, који је још једном свесрдно нахвалио „младог“ умјетника истичући његов ванредни потенцијал!

На крају се намеће закључак да наша умјетничка сцена углавном функционише по принципу пијачне трансакције типа: „Колико кошта страница и по хвалоспијева?“ А тако ће бити, док год се у културним установама ликовним програмима буду бавили разни дизајнери и академски сликари умјесто историчара умјетности, док год се умјетници буду задовољавали искључиво ријечима хвале и док год историчари умјетности буду исте писали.

Жана Вукичевић, историчар умјетности