Пушкину о Гетеу

Састанком два велика песника назвали су критичари изложбу Перо Гетеа. Легенда, која се одвија у немачком граду Дизелдорфу. Овде се излаже преко 150 рукописа, књига, докумената, слика и гравиа из московског Државног музеја Пушкина. Све то у појединој мери говори о томе како је немачки геније Гете послао руском генију Пушкину у знак поштовања поклон – гушчије перо којим је сам писао.

Последњих век и по истраживачи стваралаштва Пушкина споре о томе да ли је заиста постојао такав поклон или је то лепа легенда. До наших дана перо се није сачувало, сачувале су се само успомене савременика на тај поклон. Први пут је говорила о гушчијем перу Гетеа позната пољска пијанисткиња Марија Шимановска. Она је често свирала за Гетеа у Вајмару, а Пушкина је знала по Петребургу, где је дуго живела. У писму Вајмарском канцелару у јуну 1828. године Шимановска је саопштила: Жуковски је довезао као поклон хер Пушкину, руском песнику, перо, којим је писао Гете. Пушкин је држао до поклона и чувао га је у скупој футроли са натписом Поклон Гетеа.

Верзија првог Пушкиновог биографа Павла Ањенкова, објављена 1855. године, била је помало другачија: Гете је послао Пушкину поклон преко једног руског путника и и послао је по њему на поклон сопствено перо које су многи затим видели у Пушкиновом кабинету. Тако је романтичарски песник Василиј Жуковски, кога је у писму поменула пољска пијанисткиња, био ван ове замршене приче. Сам Жуковски, главни преводилац Гетеа на руски који је боравио код њега у гостима у Вајмару, није могао ни да потврди ни да оповргне чињеницу – тада више није био међу живима.

Познати немачки писац Вили Бредел поводом 150-годишњице рођена Пушкина изјавио је: Ако се сетимо колико је скептички и порезно био расположен остарели Гете према младим немачким песницима, његов пријатељски поклон Пушкину стиче симболички значај.

Песнике је, наравно, делило време. Пушкин је био млађи од Гетеа 50 година. Али, како тврди немачки књижевни критичар Јефим Шуман, то им није сметало да достојно оцене један другог.

Гете и Пушкин никада се нису састајали. Ипак имају много заједничког. Александар Пушкин врло је високо ценио Гетеа. Довољно је сетити се на пример Пушкинове Сцене из Фауста са њеним афористичким почетком: Мени је досадно, бес. То није превод. Сцена је написана такорећи по мотивима трагедије. И није једино „препричавање“ Гетеа у стваралаштву Пушкина.

И Гете је несумњиво знао за Пушкина не само од руских путника. Патријарх немачке књижевности занимао се за руски живот и имао је у библиотеци осам руских књига. Аутор једне од њих, Кавкаског заробљеника, издатог 1824. године у Петербургу на руском и немачком био је Александар Пушкин.

Између осталог, у Дизелдорфу, где се одвија изложба Перо Гетеа. Легенде, стоји споменик Пушкину. Овај град је побратим руске претонице, и зато овде постоји Московска улица и станица метроа Московска.