Мајстор и Маргарита

Популарни британски глумац и режисер Сајмон Мак-берни јача репутиацију познаваоца руске књижевне класике. 15. марта трупа његовог позоришта Комплисити игра у Лондону премијеру представе по најчувенијем и омиљеном у Русији роману 20. века. То је Мајстор и Маргарита Михаила Булкагова.

Макберни се окреће Булкагову већ други пут. Пре две године он је режирао оперу Псеће срце, компоновану по истоименој приповеци Булгакова. Композитор је Рус Алексаднар Раскатов. Ипак европским поштоваоцима стваралаштва Михаила Булгакова Сајмон Макберни се прикључио такорећи међу последњима. Ако се преброје данас познате стране поставке и екранизације романа Мајстор и Маргарита, добија се врло опширан списак. На њему су млади режисери као што је Бугарин Стефан Москов, и доајени у које несумњиво спада Анджеј Вајда и други истакнути Пољак – Кристиан Љупа: он је између осталог дао деветосатно позоришно читање Маестра и Маргарите. Овај роман је поставио радикални немачки редитељ Франк Кастроф, уз музику Ениа Мориконеа екранизовао га је Србин Александар Петровић. Тако да је заиста много оних који су на свој начин изјављивали љубав делу Булгакова. О таквом срећи аутор није могао ни да сања.

Михаил Булгаков је радио на Мајстору и Маргарити више од 10 година и у оно време када је о свему чиме је испуњен његов роман у Својетском Савезу било немогуће писати ни говорити. То је било 30-их година, у епохи „великог скока“ у инструстријализацији и истовремено епохи стаљинских репресија. У том контексту Булкагов је, укратко речено, писао роман у духу оштре сатире на совјетску стварност, још га је опремио посебним „романом у роману“ – главама које је тобоже написао јунак Мајстор о последњим данима земаљског живота Исуса Христа. Треба ли се чудити што је Мајстор и Маргарита нашао свој пут ка читаоцу тек скоро три деценије после смрти аутора и, наравно, после смерти вожда епохе скокова и репресија.

Привидна бесмисленост рада Булгакова на роману који није имао перспективу да се објави, једна је од главних загонетки овог дела. И тога како ће читаоц или редитељ, глумац или на пример преводилац романа одговорити на питање „због чега је писао Булгаков“ зависи суштина његове интерпретације. А одговор на питање није очигледно. Тако руски писац Алексеј Варламов нуди своју верзију засновану на том да су у породици Булгакова увек, генерацијама уназад, били свештеници.

Није било другог таквог писца са црквеним коренима у руској књижевности, говори Алексеј Варламов. И за Булгакова је то осетни моменат артикулације. Он се удаљио од цркве прилично рано, ми то знамо из дневника његове сестре. И удаљио се, али место које је оставио болело га је у души, и он се враћао њему као што су се књижевни јунаци Достојевског враћали на место свог злочина. Њега је све време привлачио овај сиже, он је морао са њим да се обрачуна. Зато ми се чини да је овде кључна тема вере и неверовања, Булгаков није могао да се не изјасни поводом јеванђеоског сижеа онако како се изјаснио. Наравно, са стране цркве могу да му се упуте разне примедбе. Али по мени најважније је да је то врло поштена књига коју је написао човек који је изгубио цркву, сањао да се у њу врати и схватао да је то врло тешко учинити.

Алексеј Варламов је очигледно нашао много истомишљеника из редова страних интерпретатора романа Мајстор и Маргарита. О томе се може судити чак по називима поставки и екранизација: Случај у Јудеји британског режисера Пола Брајерса или Пилат и други код Вајде... Пажњу је наравно привлачи сиже општељудске историје, оно што се обично зове роман у роману Булгакова. А прича о доживљајима ђавола у Москви, најсатиричнији део сижеа, данас наилази на ништа мање актуалан одзив, при томе не само код стране публике, већ чак и код младе руске. Њима је већ тешко да схвате истинске смисао таквих узвика као што је „јесетра може да буде само једне свежине – прве, која је и последња“, или „грађани, дајте вашу валуту!“...