Адвокат Садама Хусеина: Потирање суверенитета започело је од Југославије

У Багдаду започиње самит Лиге арапских држава. Главна тема је ситуација у Сирији, где се на пола пута замрзло „арапско пролеће“. По иронији судбине, састанак на којем ће се разматрати последице овог револуционарног годишњег доба протећи ће у бившем дворцу Садама Хусеина.

У ексклузивном интервјуу за Глас Русије Вушра Халил, адвокат и повереник бившег ирачког председника, која је преживела са њим трагичне дане и почетак судског процеса, па све до самог погубљења, говори:

Садам је предао преко мене мноштво писама упућеним разним политичарима. Биле су и усмене поруке. Ова усмена обраћања била су упућена арапском народу, отпору, генералном секретару Хезблоаха Хасану Насрулау, кога је Хусеин сматрао једним од правих народних вођа на Блиском Истоку.

За све то време нисам чула од Садама Хусеина никакве молбе које се тичу њега лично. Апсолутно ништа, осим друштвеног дијалога. У крајњој линији, он је тако хтео да изгледа у очима свог народа. Садам није видео себе ни као мушкарца, ни као оца или деду, већ је себе позиционирао као оца нације. Највише га је бринула будућност ирачког народа и арапа у целини.

Знам да је Садам добио предлог који би многе натерао да се замисле. Тачније: његово ослобађање са каснијим животом у једној од арапских земаља, могуће у Катару, уколико прекине отпор и директно се обрати народу Ирака са тим речима. Наравно, он је одбио.

Ја први пут говорим о томе јавно, наставља Бушра Халил. Садам Хусеин је помагао материјално Слободану Милошевићу када је он изашао пред суд Хашког трибунала. Суђење против Милошевића је захтевало велике трошкове, и Хусеин, предосећајући надолазеће догађаје, решио је да подржи свргнутог председника Југославије. Треба ли објаснити чиме се руководио Садам Хусеин? Да ли је предвидео ситуацију која је данас настала у арапским земљама и геополитичкој доктрини у свету у целини? Потирање суверенитета започело је од Југославије. Сви каснији догађаји као цунами проширили су се по свим континентима и доказали то.

Девет година касније могу да констатујем: де-факто догађаји у Ираку означили су крај каснијим променама које се називају „арапско пролеће“. Свеопшти долазак „исламиста“ нема ништа заједничко са исламом као теолошком базом. Ислам вековима позива на јединство и братство људи разних конфесија, то није религија крвавих терориста, који испуњавају туђу вољу.

Што се тиче става Русије, лично код мене он изазива поштовање. То је политика одмереног и далековидог прилаза питању. Овде на Истоку било је уобичајено да се Русија посматра као друг, а затим већ као партнер. То скупо кошта. Ако говоримо језиком интереса, ми и Руси имамо заједничке интересе, и ако се изражавамо сликовито, ми смо у истом рову. Могу са сигурношћу да кажем да се сада Русија вратила на међународну арену као прави стратешки факор, чије мишљење мора да се узима у обзир.