„Сумњив“ због боје коже

„Џак угља“, „црња“ и остале досетке – о коме је реч? Тако господа немачки полицајци међу собом називају црнце. И то је тешко назвати чак и свакодневним расизмом. Људи се више забављају због тога што им је на послу досадно, него због злобе. Недавно је један од чувара реда међу путницима у приградском возу угледао једног таквог „црњу“. Човек чија је провера вршена одбио је да покаже документа, а нису пронађена ни у његовом ранцу. Затим је, као што је уобичајено, уследила полицијска станица претрес, документ је пронађен. Испоставило се да тамнопути путник није илегалац, већ држављанин СРН, који је одмах поднео тужбу због „самовоље“. У прошли уторак административни суд у Кобленцу није видео било какво прекорачење овлашћења и није задовољио жалбу.

Илегални мигранти често долазе у Немачку приградским возовима. Зато полиција има права да врши контролу „сумњивих лица“ по избору. Наравно, појам је прилично растегљив. Али, пошто човеку није написано на челу да ли има или нема држављанство, чувари реда морају да се ослањају на своје искуство и интуицију. Притом спољашњи изглед као и боја коже могу представљати основу за проверу. Такво је образложење судске пресуде, сасвим коректно с правне тачке гледишта, што потврђује и председник руског Удружења за међународно право Олег Хлестов:

„Овакве радње (полиције) посебно ако се имају у виду најновији догађаји у многим земљама, укључујући и Русију, на све начине треба подржавати. Зато што понекад, кријући се иза речи о правима човека, неки у суштини покушавају да покрију људе који могу починити злочин. Разговоре о мешању у лични живот и ограничавању личних права једни користе намерно, а други због неодговорности, како би ублажили оштра питања. Зато становништво и страда. Смисао човекових права је у томе да се штите и она и друштво у целини. Права човека се завршавају тамо где он може да дође у додир с правима других. А боја коже је својство на основу којег се може сматрати да је овај човек дошао из друге државе.“ 

Од ове приче ипак остаје помало горак укус. Он се састоји у томе што се судске пресуде и јавно мњење ни из далека не поклапају увек. И ми не живимо у палатама правде, већ у обичном животу, који ни из далека није идеалан. Време политичке коректности, понекад доведене до апсурда, почиње да изврће вековне појмове. У овом случају: ако се полиција усудила да контролише тамнопутог путника, то значи да је у питању скоро расна дискриминација.

Нећемо тврдити да је Европа слободна од расних предрасуда. Њих чак има и превише. Посебно на нивоу свакодневице. Али, ниједна ксенофобија не настаје случајно. Исти ови полицајци у ЕУ су више пута морали да ризикују живот умирујући гомиле разјарених дошљака из Африке или арапског света. Део њих демонстративно не жели да се интегрише у друштво које им је пружило уточиште и дели с њима средства за живот.

Не треба се чудити реакцији чувара реда на људе друге боје коже који долазе у земљу. За њих је то прво својство странца, потенцијалног илегалца. Треба се чудити другом: господи политичарима који деценијама дозвољавају хаотичну миграцију у Европу. А судбина полицајаца је да уместо других ваде кестење из ватре, понекад се налазећи у незавидној ситуацији дежурних криваца.