Мозак надчовека

Изложба лондонске галерије Велком Колекшн на којој су представљени фрагменти мозга Алберта Анштајна и других историјских личности изазива вишезначне оцене. За широку јавност то је шокантна акција која стоји на ивици етичких норми. Главна идеја изложбе је „материја као разум“ која такође постаје дискутабилна.

Осим мозга чувеног физичара, као и серијског канадског убице и древног Египћанина, изложени су стари приручници за трепанацију и хируршки инструменти разних епоха. Мозак је до данас загонетка коју покушавају да одгонетну истраживачи, говори доктор медицинских наука Иљја Јегоров:

Зна се да човек живи и функционише захваљујући делатности само 10% неурона великог мозга. То значи да ми још много не знамо. Шта би било ако би се укључили не 10%, већ 20% или 40%? Можда би човек могао да постане натчовек или суперхерој?

Идеја натчовека привлачила је и привлачи пажњу за истраживања мозга не само код лекара, већ и господара света. На пример, у Москви 1924. године био је отворен читав научно-истражиачки инситут, који је проучавао мозак умрлог вође пролетаријата Владимира Лењина. Касније је у том институту био окупљен читав пантеон органа научника, уметника и политичара. А ћелије Лењиновог мозга су доспеле у лабораторију немачког истраживача Оскара Фогта. Он је покушао да направи идеални и непревазиђени мозак грађанина Трећег рајха. Али изазвао је негодовање Хитлера, који је сматрао да експертимети могу да изгубе генетску чистоћу.

Између осталог, обнова рада мозга одвојено од самог човека спада у област фантастике, истиче лекар Јекатерина Костенко:

Велики мозак не може да функционише одвојено од организма. Он делује и са нашим срцем, и са нашом душом одакле стиже читав импулс животних снага.

Међутим само постојање душе одбацују неки филозофски системи. На пример, један од основних постулата такозване марксистичко-лењинистичке идеологије била је категорична изјава да је материја првобитна, а свест другостепена. Почетком 20-их година 20. века из Совјетске Русије било је депортовано на десетине блиставих интелектуалаца који нису делили ову тачку гледишта. Касније на основу исте идеологије материјализма генетика и кибернетика су биле проглашене за лажне науке. Професори и академици хуманитарних наука до данас са дрхтајем сећају се како су морали да подводе научне тезе под идеолошке фразе. Искуство овог трагичног социјалистичког експеримента може да буде добар аргумент у дискусији поводом идеје одржавања лондонске изложбе „материја као разум“. Између осталог неки савремени истраживачи тврде да је сам вођа пролетаријата Лењин био следбеник филозофије натчовека, коју је разрадио Ниче. Институт који је изучавао мозак Лењина није нашао посебне ћелије генијалности. Зато је пронашао мноштво патологија неспојивих са животном делатношћу.

Највероватније изложба лондонске галерије Велкам Колекшн од интереса је не за широку публику, већ за стручњаке и студенте медицинских факултета који су решили да посвете живот лечењу болести великог мозга.