Обала утопије Александра Херцена

Увек у покрету! Таква је девиза потпуно одговарала животу и судбини Александра Херцена. Шестог априла навршава се 200 година од рођења овог истакнутог руског филозофа, писца и револуционара.

Лидер друштвено-социјалне мисли 19. века проглашен је у Европи за најбољег публицисту. То је једна страна Херценовог лика и судбине. Друга је следећа: ванбачно дете којем је отац морао да да измишљено презиме – од немачке речи „херц“ – срце. Протеран, прогањан од стране царског режима, први руски дисидент који је покушао да расклима руску државност из иностранства, куда је оптуповао 1847. године.

Насиљем и терором може се само рашчистити место. Али не може се ништа створити, сматрао је Херцен. И зато са радикалима, тврди књижевни критичар Људимила Сараскина, није могао да успостави односе.

Зашто су се од Херцена окренули терористи? Зато што је већ средином 60-их година 19. века Херцен био за њих слаб, неефикасан. Ако се у време Херцена сматрало да је реч револуционарно дело, терористи су хтели динамит, хтели су бомбу. Одмах после Херценове смрти руски терор се просто разлио као море.

Херцен је био материјално обезбеђен човек, наследио је после очеве смрти његово имање са кметовима. Али кметове је морао да прода како би у иностранству издавао своје часописе и бранио у њима слободу истих тих кметова. Новац је био неопходан и з абезбедан живот, на који је Херцен привикао, и што је најважније за финансирање Слободне руске штампарије, која је између осталог издавала чувено Звоно – прилог алманаху Поларна звезда. Звоно ће бити посвећено само руским интересима, све ће отићи под Звоно: несувисла наредба, пљачка или глупост Сената, све смешно, криминално, злонамено – све, зато се обраћамо сународницима који деле нашу љубав према Русији, и молимо не само да слушају наше Звоно, већ и сами да звоне у њега.

Пред одлазак у инсотранство Херцену се чинило јасно да је за неправедност државног уређења крива руска окошталост, одсуство слободе у свим сегментима друштва, али и Европа је донела разочарања, од којих је главна била буржоаско-демократска револуција 1848. године у Француској. Тријумф слободе претворио се у суровост и насиље. И описујући све то, а Херцен је видео револуционарне догађаје сопственим очима, он каже: Знам да ће мој поглед на Европу наићи код нас на ружан пријем. Себи за утеху желимо другу Европу и верујемо у њу онако како хришћани верују у рај.

У совјетско време Херценова фигура је тумачена врло примитивно – као претеча револуционара комуниста. У новој Русији интересовање за тог публицисту и мислиоца је пресушило. Препород је стигао неочекивано из места одакле се у своје време разлегао звук Звона писца бунтовника. Британски драматург Том Стопард направио је драму о Херцену Обала утопије. Ова формулација врло је блиска данашњем погледу на Александра Херцена у Русији.