Машине, аутоматизација, требају човјечанству донијети добро. Машине, савремена технологија, дати су нам да би значајно мањи број радника произвео велику количину разне робе, енергије и производа. Међутим, гладних људи је велики број и као да ће временом све бити већи, а веома мали број људи, власници машина и савремених технологија имају огромно богатство. Значајан број људи – радника више неће бити потребан „Надгрупи“ која управља свјетским догађајима и финансијским токовима. Напротив, може јој бити терет, па и опасност. Нуклеарна енергија дата нам је за добробит човјечанства, а не за разарање и убијање, а за шта се, нажалост, може употријебити. И на крају, наше материјално тијело има сврху привремености, а ми се за њега вежемо као да је оно наш вјечни смисао постојања. Та нераскидива веза објашњава ону библијску:
„ Теже ће богати ући у царство небеско, него ли камила проћи кроз иглене уши.“
Богат се веже за ствари, а камоли неће за своје тијело и то нераскидивом везом, а са тијелом се не може задобити царство небеско.. Да би нам све наведено било на корист, морамо бити солидарни, хумани, праведни, вјерујући – духовни.
И управо то имају дверјани. Обични људи, појединци, могу бити оно што желе, али вође народне, државници, политичари, требају бити вјерујући. Да, знам Бошка Обрадовића. Једном приликом га дочекујем на улазу у Бањалуку, он већ неколико дана одржава трибине по градовима Србије, али није уморан. Зна у шта се упушта. Пун је снаге, знања и вјере. Возећи се, улазимо у Бањалуку. Он разгледа, запажа и причамо. Иако би многи попустили од умора, он има концентрацију. Неко спомену Достојевског, кажем – он је једини коцкар који је на крају био на добитку. Бошко се значајно и од срца насмија и рече да такву опсервацију о Достојевском никад није чуо. Стигавши у град, одржао је сјајну конференцију за новинаре и отишао је даље.
Ми у Републици Србској, у Дверима смо видјели наду за србски народ. Да. Знам Владана Глишића, нема потребе све што он има добро казивати. Прије неколико година смо нас двојица дуже се задржали у разговору у канцеларији Двери. Он оде у просторију да нешто донесе, а ја кроз одшкринута врата видјех да је ставио шајкачу на главу. Гледао је шајкачу на себи и уживао. Видио је и свога дједа са шајкачом. Тај човјек заиста воли србство и спреман је погинути за њега. У тешким временима потребно је да имамо и такве људе. Е, то треба да има предсједник Србије.
Да, знам Бранимира Нешића, Зорана Радојичића, Радована Тврдишића. Да, знам дверјане и зато наш је Избор Двери Србске. Док то изговарам не мислим да други политичари имају истинску злу намјеру против државе србске и србског народа. Али, „пут у пакао је некад поплочан и добрим намјерама“, а искушења су велика.
