А кад стижу Руси?

 Једна од бројних подела у србском народу, као да их нема довољно, је и она по питању Русије и Руса. Да ли су нам браћа, да ли су увек били уз нас или су увек гледали само своје интересе?

У разговору са једним читаоцем блога дотакли смо се и те теме и, како то обично и бива код мене, један коментар, други коментар и ето мени новог текста…

Односи Србије и Русије су увек били, хајде да то тако кажемо, мало комплекснија тема. Руски народ нам је увек био наклоњен, и за то има много доказа. Кад год је било тешко Руси су увек били међу првим који су прискакали у помоћ. И као добровољци кад се ратовало, увек су слали какву-такву хуманитарну  помоћ, показивали да им је стало до тог малог православног народа на брдовитом Балкану. Ту никад није било проблема. Ту никад неће бити проблема. То се никад неће променити…

Неко ће рећи да то није спорно, али да је руководство Русије готово увек гледало своје интересе у целој причи. На први поглед гледано, кад је одговарало подржали су Србију, кад није „окретали су главу“.

Да одмах разјаснимо нешто ја нисам русофил, али као и увек имам свој став, своје мишљење о тој теми.

Треба подсетити да је 1804. кад је Карађорђе подигао устанак, из Русије стигла помоћ у војсци. Код Другог србског устанка Обреновић је имао подршку Русије која је саветима утицала на Турску да Србима да одређену аутономију. Неки историчари сматрају да је аутономија из 1830. практично отета од Турака уз помоћ Русије. Подсећају да је Николај Први током руско-турског рата 1829. принудио Турке да дају Србији аутономна права. Више хиљада руских добровољаца је учествовало у србско-турском рату, уосталом и Толстоју је пуковник Николај Рајевски, погинуо у том рату, био „модел“ за чувеног Вронског из ремек дела „Ана Карењина“..

Русија је, опет, била прва која је прискочила Србији у помоћ кад су 1914. Аустроугарска и Немачка одлучиле да угрозе њену независност. Николај Други је тада ушао у рат који га је по мишљењу многих историчара коштао и земље и живота и породице. У Србију су из Русије стизали конвоји са оружјем, муницијом, официрима, војском…

Након проласка кроз пакао албанских планина србска војска и део цивила, у катастрофално тешком стању, месецима су 1915. чекали да им помогну савезници, пре свих Француска и Енглеска. Пашић и регент Александар су писали писма, молили, без успеха. Дневно је на мочварном тлу Албаније умирало у просеку 300 Срба. Французи и Британци нису хтели да пошаљу лађе и евакуишу Србе којима је, на све муке, претило приближавање непријатељске војске.  И онда се догодио онај историјски чин руског цара Николаја Другог Романова: ултиматум Француској и Енглеској у коме, парафразирамо, стоји да, ако не помогну Србима Русија ће напустити Савез, изаћи из рата и потписати сепаратни мир са Немачком. Тек након тога Французи су послали своје лађе. У међувремену на албанској обали умрло је више од 40.000 Срба.

Има оних који ће рећи то је историја, прошлост, шта је са овим сада? Ако су нам тако вајни пријатељи, браћа зашто нису интервенисали ’90-тих, а могли су?

Питање је апсолутно на месту, али једну ствар никако не треба заборавити: тих ’90-тих су се и они борили са својим Борисом који је био баш као и овај наш – у служби свих осим своје земље и свог народа. Реч је, наравно о Борису Јељцину који је био председник Русије од 1991. до 1999. за кога сматрају да је свесно и систематски радио на уништавању земље. Оно што морамо признати да, иако Русија није помагала, и тих година добровољци су стизали у помоћ Србима на свим територијама на којима су били угрожени, опет је нека, минимална, али помоћ долазила Србима из Русије. И то не треба заборавити.

Сад имају Путина, али опет ћуте, не реагују на све што се дешава са Србијом и Косовом и Метохијом. Зашто?

Вербално дају подршку, шаљу хуманитарну помоћ, амбасадор Конузин је, многи сматрају, урадио много више него многи србски политичари. Није баш да све гледају скрштених руку, али конкретна помоћ коју неки прижељкују, ипак, не стиже.

Оно што никако не треба заборавити је да сад не интервенишу јер не могу да се мешају у унутрашње ствари једне државе док их званично не позове у помоћ. То би се онда гледало као инвазија на независну територију. Суштина је да не може народ да их зове, мора власт, а ова власт их никад неће звати јер и ради све да Србију што више удаљи од Русије, традиционалног пријатеља, а приближи Западу који се више пута показао и доказао као непријатељ. Њима је Запад ближи и ту више нема никакве дилеме. Кад кажем Запад мислим и на Европску унију и на НАТО. За оне који можда први пут читају моје текстове.

Тако да, док се ова власт не промени ни Руса неће бити. Не у оној мери, не у оном облику каквом се неки у Србији надају. Суштина је да је неопходно променити власт да би Русија била више присутна у Србији, али је проблем што се ова власт не може променити без помоћи Руса. Баш како су СПС ономад склонили уз помоћ Запада, тако ове „демократе“ не може нико да склони без подршке споља. Западу они одговарају, значи неопходна је подршка Руса који још увек поштују резултате избора србског народа, а то је „демократска“ власт. И то је, заправо, једна игранка без престанка.

Наравно, постоји опција да се Руси умешају на своју руку тј на позив народа, да се игнорише власт, али би онда и ситуација морала да буде мало другачија. Пре тог позива морале би да се догоде неке промене, народ би морао да направи неки прелом, немире, нешто попут 5. октобра, само боље за Србију. Онда би Руси вероватно и стигли, али онда би то била нека друга прича…