НИКОЛИЋ НОВА ПРИЛИКА ЗА БАЛКАН

Нови предсједник Србије, г. Томислав Николић, има прилику да спријечи велику дестабилизацију Балкана. 

 

У овом времену, на Балкану нема равнотеже снага, нити доминантне силе која би својом снагом осигурала мир, стабилност и економски просперитет. Нема ни универзалних правила, принципа, којима би се обезбиједила колективна права, а које би могли користити сви балкански народи. Наводимо право народа на самоопредјељење. Народи су међусобно посвађани, многи истрајавају на својим максималистичким интересима који су најчешће супротстављени интересима других, и те интересе остварују силом. Албанци отимају Косово и Метохију, српску земљу, дестабилизују Македонију, можда Црну Гору и Грчку, а све у жељи да створе велику Албанију. У таквим околностима, а и због спољашњег фактора, балкански народи неће моћи да сачувају своја природна богатства и свој идентитет. А, нажалост, не може се искључити ни поновни балкански рат. 

 

И, управо је предсједник Николић у прилици да заустави те негативне процесе на Балкану, тако што ће покренути иницијативу за повезивање балканских држава (балканска конфедерација или савез балканских држава). У тај савез свакако би ушле и државе: Грчка, Бугарска и Румунија. Тај балкански савез не би личио на бившу Југославију, која је била једна врста диктатуре. Фаворизовани су једни народи и републике, а на штету других. То се најбоље види када се упореди анализа економског и политичког пресјека моћи шест република бивше Југославије у периоду прије Другог свјетског рата, непосредно послије њега и 1990. године. У периоду 1945-1985. неспоран је јак политички утицај Словеније и Хрватске, који је пратио и економски раст. Словенија и Хрватска имале су повлаштен положај у таквој Југославији, а када је Србија у политичком смислу постала равноправна са њима, оне су (Словенија и Хрватска) кренуле у разбијање Југославије. 

 

Искуство са Југославијом може бити корисно за савез балканских држава, који би се заснивао на слободи, равноправности и заштити колективних идентитета. За тај савез било би важно да друштво и државе његују поштеног, моралног, солидарног и радног човјека. Да се мотивише на рад и промовишу истинске вриједности. Да велики број закона не буде фактор морања како би се човјек понашао исправно и праведно, већ да то произилази из савјести, разумијевања и љубави. У том смислу, значајну улогу имале би религије које не би биле злоупотријебљене, већ би истински учествовале у стварању таквог човјека и друштва. 

 

Важно би било да управо Србија и њен предсједник, г. Томислав Николић, направе искорак у политици на Балкану и покрену процес стварања заједништва балканских народа. У том смислу, за очекивати је да се прво разговара са Црном Гором, Македонијом и Грчком, јер управо њих дестабилизују максималистички и нереални албански циљеви. 

 

Рјешење за Балкан не може доћи споља, већ до њега морају доћи народи на Балкану на задовољство свих. Платформа око које би се окупили подразумијевала би и дефинисање ко има право на самоопредјељење и на којој територијалној цјелини, како би се на њој успоставила ефективна власт, а онда и те територијалне цјелине ушле у балкански савез. Такво заједништво балканских народа не би дозволило да Балкан постане колонија, а његови грађани нови робови, спријечио би се рат који прижељкују одређене снаге. Такав савез балканских држава, заједништво, обезбиједио би политичку стабилност, заштиту природних богатстава, економски, морални и духовни напредак. Предсједник Србије, г. Николић, има прилику да започне историјски важан процес, који би се могао назвати и природном глобализацијом. Он би могао помоћи да се државе Балкана ослободе смртоносног загрљаја ММФ-а и Свјетске банке, а уз помоћ Русије и Кине. Успјех тог процеса значио би и побједу добра над злом.