Нестварна фудбалска прича из прошлости: победиш ли нацисте, губиш живот

Кијев, престоница Украјине у којој ће се у недељу одржати финале Европског првенства у фудбалу, остаће заувек упамћен по “мечу смрти”. У њему су се током окупације у Другом светском рату домаћи играчи, окупљени у ФК Старт, супротставили 1942. екипи немачке војске. И победили је, иако свесни да је цена за то била смрт.

Мисли многих Кијевљана, као и остатка фудбалске јавности, ових дана су окренуте ка ЕУРО2012 и његовој завршници, но у том украјинском граду постоји и данас споменик фудбалерима. Херојима. Њихова прича изгледа овако:

Године 1941. одмах по нападу Немаца на СССР, фудбалски клуб Динамо из Кијева био је расформиран због рата. Ипак, када су прва страдања поробљеног становништва полако почела да јењавају, у Кијев се вратили неки од фудбалера који су се борили на фронту и избегли заробљавање (појединци - не и рањавање). Спас им је понудио Јосиф Ивановић, моравски Чех који је због свог немачког порекла имао какве-такве повластице код окупатора. Запослио их је у својој пекари, а онда је у њима прорадила љубав. Према талентима које имају.

Месеци су пролазили, а Ивановић је, видевши њихову жељу да играју фудбал, умолио локалне власти да дозволе формирање екипе. Тако је 4. јуна 1942. настао ФК Старт, који је недуго затим ушао у историју.
Играчи, који нису сви били из Динама, одбили су истовремени позив из клуба Рух, у коме су били Украјинци који су радили у немачким окупационима органима. То одбијање била је најава оног што следи.
 За 6. август 1942, након што је ФК Старт нанизао неколико победа, највише над екипама састављеним од мађарских војника, заказан му је двобој са тимом немачке ПВО, Флакелфом. Коначних 5:1 у корист храбрих Украјинаца била њихова пресуда: немачке окупационе снаге наредиле су реванш. И очекивале победу.

То је поручено и фудбалерима Старта. Немачки пуковник ушао је у њихову свлачионицу пред почетак меча и убрзо изашао. Иако никада нећемо сазнати шта је тачно изговорио, свим гледаоцима, а на стадиону кијевског Зенита који и данас постоји окупило их се око 2.500, било је јасно: победиш ли нацисте - губиш живот.

Прво полувреме. Немци дају гол. Арбитри не свирају очигледне прекршаје над Украјинцима. Пуковникова порука је, очигледно, врло добро схваћена. Тако су бар мислили нацисти. Међутим, Кузменко постиже прелеп гол са дистанце за изједначење, два поготка даје Гончаренко и на полувреме се одлази са 3:1 у корист Украјинаца. У другом полувремену обе екипе су по два пута затресле мрежу ривала за коначних и невероватних 5:3 за домаћу екипу. Или, то беше 5:3 за храброст. За љубав. Не из ината, о чему сведочи потез пред крај меча: дефанзивац Клименко је предриблао скоро цео нацистички тим, укључујући и голмана, дошао са лоптом до гол-линије а онда стао. Окренуо се ка центру игралишта - и шутнуо баш тамо. Судија је одмах свирао крај, не верујући ни сам чему је присуствовао.
ФК Старт је недељу дана касније одиграо свој последњи меч. Са 8:0 испрашени су поменути сарадници окупатора из ФК Руха, а онда је почела освета. Два дана доцније, деветорицу фудбалера је у пекари ухапсио Гестапо, остале на другим местима. Већина их је завршила у концентрационим логорима, а четворица су убијена недуго по хапшењу, што приликом мучења, што у масовним стрељањима. Ретки преживели учесници “меча смрти” по ослобођењу нису смели о њему да јавно причају. Нове комунистичке власти СССР-а створиле су од читавог догађаја мит, предочивши народу “истину” по којој је читав тим, још увек у дресовима, право са реванш утакмице одведен на стрељање.

Није. Право са реванш утакмице - отишао је у легенду. Због љубави према својим талентима и жељом да се они умноже. И због храбрости да то покажу - ко год је са друге стране терена.