Феномен Егзит

 Пре више од десет година, група студената је решила да организује себи забаву у летњим месецима које је проводила у Новом Саду. У ову сврху, организовали су низ концерата, мањих свирки, журки и сличних манифестација и све то скупа назвали EXIT. Већ следеће године, десиле су се демократске промене, а идеју и енергију ових младих људи, запазили су челници новосадских градских власти и помогли им да свој фестивал организују на Петроварадинској тврђави уз далеко бољу рекламу и са буџетом који им је омогућио довођење много познатијих извођача, што је природно привукло велику пажњу јавности на овај догађај. Будући да нема бесплатног ручка, помоћ власти није дошла без задњих намера. Рачун је испостављен, а наплаћен је у виду допуштења власника фестивала да у оквиру истог различите хероине НВО сектора држе предавања о србским злочинима, неопходности пацификације, денацификације и културне деконтаминације Срба. Ово не чуди, ако знамо да је тадашњи секретар за културу у Извршном одбору града Новог Сада био кадар Чанкове ЛСВ.

Негативна пракса, овим путем установљена, кулминирала је приказивањем филма о србским злочинима у Сребреници. Публика се показала далеко национално свеснијом од организатора, те је пројекцију извиждала, а пропагандна трибина, планирана за после филма, није одржана како су желели власници предузећа EXIT и/или њихови финансијери. Баш ова условљеност програма одржаваних на EXIT-у, ван музичких садржаја, финансијском подршком власти компромитује саму идеју. Наиме, нема ничег спорног у томе да група ентузијаста оснује приватну фирму која се бави организовањем музичких свечаности и за те наплаћује улаз. Има, напротив, много тога спорног оног момента кад нека власт наметне обавезу свим грађанима да од својих бедних примања издваја део новца за буџет тих приватних шоу бизнис компанија. Да будемо јасни, градска власт у Новом Саду, а од пре неколике године и покрајинска и републичка, издваја новац из сопственог буџета, који се пуни из личних дохадака грађана и уплаћује га власницима EXIT-а који га користе као обртни капитал, који за њих одбацује профит. Из тог профита ови људи купују станове, аутомобиле, летују, зимују, облаче се и уопште финансирају све своје потребе. Грађане нико не пита да ли желе да део свог новца уплаћују EXIT-у, већ у њихово име то одлучује неко други. Сем директних уплата новца овој приватној фирми, градска власт цео фестивал финансира и тако што за његово одржавање бесплатно уступа Петроварадинску тврђаву. Запитајте се колико би коштало Вас или Ваше предузеће када бисте затражили од града да Вам на четири дана изнајми читаву Петроварадинску тврђаву и забрани свима којима Ви не допустите да тамо уђу. Аутор није у стању ни да замисли толику суму. Оваква помоћ приватној твртки која организује фестивал, правда се врхунским културним дометима које манифестација постиже, огромним успехом у смислу посете и извођачких имена која на њему узимају учешћа, те немогућношћу да се без ових давања она исфинансира.

Ако је тако успешна, како онда не може од остварених прихода да се исфинансира? Зашто од наших плата део мора да заврши у њиховим џеповима? Ако већ мора да се помаже из буџета свих нивоа власти, те бесплатним уступањем тврђаве, зашто онда тај проценат учешћа у финансирању фестивала не буде и проценат профита који од зараде одлази натраг у буџете органа власти који су EXIT помогли. Због чега сав профит одлази на рачуне приватних предузетника који организују целу ствар? Да рашчистими, EXIT је фирма која има своје запослене, своје власнике, своје менаџере, она функционише као и било који привредни субјект, с том разликом што њен обртни капитал великим делом принудно финансирају сви грађани. Сем што је финансирају без свог пристанка, грађани који то желе, за улаз на манифестацију коју ова фирма одржава, морају да плате и прилично скупе улазнице. Они, пак, који су нам наметнули обавезу да кроз порез плаћамо луксузни живот власника EXIT-а, тј. чиновници власти, не плаћају улаз, већ бесплатно посећују тзв. ВИП терасу, где уз шампањац ћаскају са својим истомишљеницима. Организатори, тј. власници фестивала (приватни предузетници) не допуштају девојкама и момцима који тамо конобаришу да примају бакшиш, већ и тај део прихода отимају за себе. Оваквим људима, ми грађани, поклањамо део тешко зарађених средстава сваке године, да би они могли да живе што луксузније.

Није наша намера да оспоравамо право било коме да се забавља или да такав провод организује и наплаћује, али јесте наш наум да приморамо власт да извуче руке из наших џепова и престане данас присиљава да одвајамо од уста како бисмо финансирали политичко, квазикултурно, идеолошке раднике.

Надаље, како се може тврдити да се ради о значајном културном догађају на националном нивоу, када свако види да је у питању обичан, додуше масовно посећен, низ концерата, углавном западњачке популарне музике. Када би то били концерти културно уметничких друштава, оперских арија, симфонијских дела, хорска такмичења или сл. могло би се рећи да сви финансирамо манифестацију с циљем подизања општег културног нивоа нашег друштва, али провидна пропаганда о EXIT-у који је комерцијални фестивал још комерцијалнијег аудио садржаја, као о врхунском културном дешавању је увредљиво глупа и безобразно претенциозна.

Ипак, запитајмо се да ли би и нова власт, која је углавном на идеолошком удару оних који сада организују агитпроповске трибине на EXIT-у имала храбрости да овај фестивал лиши средстава из градског, покрајинског и државног буџета или би комформистички наставила да нас пљачка и финансира приватнике који се представљају мускетарима културе и њеним одбрамбеним бедемима у балканској каљузи?! Мишљења смо да не би, будући да су политичке странке у нас истрошене и безличне групе вашарских трговаца, који једино размишљају о томе како ће пре своје смене (која је неминовна, јер не планирају да поправљају стање у држави и стандард народа) да се што више напљачкају и постигну дотад невиђене резултате у корупционашком вишебоју.