Самоубиствa
Сваке године у свету самоубиство изврши 4 милиона људи. Прво место у том страшном рејтингу припада Литванији – у тој тихој еврпској земљи по статистици сваке године се убије 31,5 људи на сто хиљада становника. Следи Казахстан, где је самобуица отприлике 30 на сто хиљада. У Јапану, једној од најбогатијих и најразвијенијих земаља света, крајње је висок ниво самоубистава – око 24 особе на сто хиљада становника. У Русији су слични показатељи – 22 особе на сто хиљада.
Зашто се људи одлучују на тај корак? Узроци су разни. У Француској већ други бивши руководилац компаније Франс Телеком изашао је на суд под оптужбом за малтретирање и довођење сарадника до самоубиства. У Грчкој неколико пензионера одједном јавно је одузело себи живот пошто нису били у моћи да изађу на крај са последицама економске кризе. И у томе је један од главних парадокса 21. века – увећањем укупног благостања и одмерености живота, све више људи види једини излаз из насталих проблема у томе да одузме себи живот.
У руским медијима се све чешће појављују сижеи о епидемији самоубистава, и наводи се статистика од које се леди крв у жилама. Годишње се убије 1500 деце а још 4000 изврши покушај самоубиства. То није епидемија самоубистава, то је државна трагедија, цитира представника председника РФ за права детета Павла Астахова инфомрациони портал MIGNews.com. Ипак руководилац Центра за кризну психологију Михаил Хасмински не слаже се са таквом тачком гледишта и за све криви новинаре:
"Објављивање таквих прича једно је од испољавања закона социјалне потврде, када слаби људи који се колебају налазе подршку у дејствима других. За меидје су убиства, самоубиства, насиље – врућа тема, она изазивају интересовање код људи неоптерећеним духовним и интелектуалним могућностима."
Ипак, могућност и перспектива самовољног прекида живота вековима је занимала људе независно од интелектуалног нивоа, нИвоа прихода, националне или генерацијске припадности. У фебруару две руске ученице, узевши се за руке, скочиле су са крова вишеспратнице. У јуну је пензионерка подигла у ваздух заједно са собом стамбену зграду у Тринаестој Парковој улици у Москви. Деветнаестогодишња студенткиња медицине Марија С., која је извршила дВа покушаја самоубиства у тинејџерском узрасту, смАтра да су таквој жељи подложни сви људи склони рефлексији:
"Живимо у немирно време, када је све дозвољено – деца врло рано почну да пију, пуше, да уживају наркотике – све то не може да не делује на нервни систем. Рана заљубљеност, неуспех у односима, проблеми у породици, све то несумњиво утиче на дете, али главни узрок самоубиства, по мени, остаје непажња, неразумевање и усамљеност. Управо они стварају жељу да се оконча са животом, дају осећај сувишности. Најчешће су самоубиству склони рањиви људи који уместо да се радују Или тугују, сваку ситуацију пропуштају кроз себе."
Сама Марија је покушала да се убије због проблема у породици и осећаја да је сувишна: када је имала 12 година отац је рекао да је мрзи, и Маша је решила да скочи кроз прозор. Две године после нове породичне драме девојчица је попила пилуле, али је попила премалу дозу за летални исход, тако да су опет успели да је спасу. Девојка каже да је после преживљеног свесно кренула да студира медицину. Она жели да постане неуропатолог или психијатар управо зато што њено искуство може да помогне човеку у сличној ситуацији. Више покушаја самоубиства код ње није било. Михаил Хасмински каже да је управо духовна хигијена најбоља превентива против жеље да се подигне рука на себе:
"Људи који на неки начин имају духовни живот, схватају шта је то самоубиство. Они схватају шта је смисао живота, умеју да превладавају тешкоће – и не чине сличне ствари. Људи који желе само да троше стално су фрустрирани. Пошто не могу да достигну високи ниво који им се стално поставља: час ауто, чак кућа, час младић, час љубавница, час још нешто друго. Овај ниво не може у суштини да достигне ни један човек, то често доводи до агресије према самом себи."
Маша се слаже са таквом тачком гледишта, али се ограђује да религија није универзални лек од самоубиства. То је начин да се схвати да је сам живот дат не просто тако, да си потребан у овом свету. Није искључено да управо захваљујући таквом ставу самоубица нема у земљама Африке и Океаније. Практично сви локални народи живе у очекивању будуће среће, која треба да се буквално сручи на главу – на пример следбеници култа карго у Папуи Новој Гвенији. Па и главу они занимају не емоционалним проблемима, већ решавањем свакодневних насушних питања.
Ксенија Плотникова,
- Извор
- Голос России, фото: SXC.hu/ vostok.rs
- Повезане теме
- психологија
- истраживање
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Посланици блока су, како се наводи, изабрали Qwant, који је раније био у власништву Axel Springer-а, како би смањили дигиталну зависност од САД....
Само 38 одсто испитаника верује да Москва представља војну претњу, у поређењу са 52 одсто прошлог септембра, наводи Билд....
Нико од одговорних за напад на школу у Старобељску неће бити помилован, саопштило је руско Министарство спољних послова...
Извештај долази у тренутку све већих америчких ратних трошкова, исцрпљених залиха ракета и неспремности савезника да се укључе....
Џон Ретклиф је, како се наводи, рекао да амерички председник очекује „темељне промене“ од Хаване....
Остале новости из рубрике »















