Република Србска као фактор стабилности на Балкану

Ове године Република Србска обележава 20 година свог постојања. Томе је била посвећена велика међународна научна конференција која је недавно протекла у Бањалуци. Пут Републике Српске био је сложен, али резултати су премашили сва очекивања.

У Босни и Херцеговини уједињавање општина са већином србског становништва започело је 1991. године после првих избора на вишепартијској онсови (новембар 1990. године), који су одмах означили поделу земље по националном принципу. По националном кључу су гласали, националне странке су поделиле парламент на три дела (посланици муслимани, Срби и Хрвати). Тада је почела да се ствара муслиманско-хрватска коалиција у Скупштини тада још јединствене Босне и Херцеговине. У целини у Скупштини и влади сарадња странка није успела. Срби у Босни и Херцеговини од самог почетка су се оријентисали на то да сачувају јединство Босне и Херцеговине у саставу Југославије. У случају неуспеха овакве варијанте разматрана је могућност кантонизације јединствене Босне и Херцеговине по националном принципу са даљим придруживањем србских области Југославији. Руководство Срба у Босни и Херцеговини сматрало је да је Босна и Херцеговина већ подељена у културном, духовном и економском смислу.

До јесени 1991. године у Босни и Херцеговини ситуација се невиђено усијала. Враћали су се добровољци хрвати са хрватског фронта, почеле су прве сахране, погрошана је економска ситуација, појавиле су се тешкоће са храном, бензином. Отежана је била веза са другим републикама. Мостови преко Саве су били разорени. Босна и Херцеговина због рата у Хрватској се постепено нашла у потпуној економској блокади. Били су затворени сви цивилни аеродроми, одрезана лука на Јадранском мору коју је република узимала у аренду, разбуктала се енергетска криза. Премијер Босне и Херцеговине Јуре Пеливан је истакао у септембру 1991. године да војни сукоби у Хрватској прете да се пренесу на Босну, да је почела да се осећа подела по националном принципу у влади, Скупштини, министарствима. Он је признао да у Босни и Херцеговини већ постоје незаконите формације, које провоцирају оружане сукобе. Муслимани су почели да формирају одреде Патриотске лиге.

Скупштина Босне и Херцеговине 12. октобра 1991. године у одсуству србских посланика гласала је за Меморандум о сувереној Босни. После усвајања Меморандума процес аутономизације србских области је добио додатни стимуланс. Српске области су изјавиле да прекидају да поштују обавезе према Босни и Херцеговини. Босанска Крајина, Романија, Североисточна Босна, Источна и Стара Херцеговина су изјавиле да остају у саставу Југославије, сазвале су Скупштину србског народа и спровеле референдум.

Деветог јануара 1992. године била јепроглашена Република србског народа у Босни и Херцеговини, али као федеративна јединица СФРЈ. У року од три месеца биле су формиране Скупштина, влада, Президијум. 27. марта 1992. године у свечаној атмосфери био је усвојен Устав Републике Српске. Срби, под руководством Српске демократске странке, одлучно су се заложили за очување Југославије, али видевши неостварљивост овог циља, израдили су минимални захтев – ако губимо Југославију, не одустајемо од сопствене државе. Они су инсистирали на свом праву на самоопредељење, сматрајући заједнички живот са Хрватима и муслиманима могућим само под условом потпуне равноправности. Они су предлагали да се Босна и Херцеговина трансфомрише у конфедеративну републику три равноправна народа. 12. маја 1992. године Скупштина РС је донела одлуку о формирању Војске РС. 7. априла Скупштина србског народа БиХ у Бањалуци је прогласила независност Републике Српске, која може да ступи у заједницу са другим субјектима Југославије.

Рат између три народа који је започео био је фактички рат за територију. Тешки окршаји завршени су потписивањем Мировног споразума у Дејтону у децембру 1995. године. Према њему, Република Босна и Херцеговина променила је свој назив у Босну и Херцеговину. Са своје стране Босна и Херцеговина се састоји од две формације – Муслиманско-хрватске Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске. Али БиХ није постала потпуно независна држава. Присуство НАТО трупа и давање неограничених овлашћења Високом представнику ЕУ у Босни увело је систем протектората. Један од најактивнијих у том погледу био је шпански дипломата Карлос Вестендроф. Он је искористио своју власт за отпуштање званичника које је изабрао народ, лишио је мандата изабране српске посланике, сменио је председника РФ Николу Поплашена, изабраног на изборима у септембру 1998. године, писао законе, контролисао медије.

Успостављање мирнодопског живота у БиХ је текло споро, последице рата још дуго су се одражавале на односе три народа и два ентитета у саставу БиХ. Срби су прихватили свој ентитет као републику и почели су да је јачају економски. Задатак је био да се очува статус РС и Дејтонске Босне и Херцеговине. То је било тешко учинити, пошто су званичници у високим европским структурама и НАТО тврдили да БиХ треба да постане унитарна држава, да је централизација једина могућност за њих да преживе и да се прикључе европским вредностима. Дејтонски споразум је био писан у Вашингтону тако да се он првобитно чинио привременим документом: наводно, Срби ће се смирити, добити своју аутономију у облику ентитета, а затим под стргом контролом САД и Високог представника почеће да уступају своја овлашћења Сарајеву.

Високи представници су донели укупно више од 800 разних одлука, од којих је више од 200 имало снагу закона. При томе они су кршили Устав БиХ, преносећи овлашћења са ентитета у органе БиХ. до 2009. године из Републике Спрске централним органима власти било је пренето 68 овлашћења, што није доприносило изградњи демократских институција, ометало је развој Републике Српске. Скупштина је донела одлуку да више не подлеже притиску и не пристаје на одлуке које нису у интресу РС. Бањалуку је подржала Москва, сматрајући да је дошло време да босанци преузму судбину у своје руке и да се спасу спољног надгледања.

Иницијатор неповиновања акцијама Високог представника био је Милорад Додик, који је стасао у мудрог политичара са подршком у народу. Његова размишљања су проста и схватљива сваком: Ако немате карактер, ако сте на први ударац руком о сто спремни да потпишете све што од вас траже, није вам место овде, случајни сте човек на политчкој сцени. Таквих удараца по столу и руком и ногом било је врло много у последње време, али ми смо преживели то и налазимо се тамо где се налазимо. Мислим да смо пре неколико година стекли огроман капитал – право на сопствено мишљење.

Милорад Додик је 15. новембра 2010. постао осми Председник Републике Српске. Свој главни задатак он види у очувању аутономије, статуса и права РС. Ако нас терате да бирамо између РС и европског пута, хвала вам на европском путу. Мислим да нам је најважније да сачувамо ниво аутономије коју имамо, истакао је он у децембру 2010. године.

За све ове године РС је ојачала своје позиције – институције власти, економију, ојачала је јединство политичких странака, ослободила се страха за последице донетих одлука. У економији је ослонац стављен на коришћење природних ресурса, које је председник оредио као елементе будуће снаге Републике Српске – вода, енергија, храна и образовање као знање. РС достојно преживљава светску економску кризу и не дугује плате и пензије, буџет је избалансиран и има потенцијал раста и развоја. За десет година, уверено је руководство, РС ће постати средње развијена земља Европе.

Данас је став РС сасвим разуман: она је против наметања решења, за систем партнерства, за мир, сарадњу међу народима Босне и Херцеговине за очување слова Дејтона. Доследност руководства РС у одбрани интереса свог народа довела је до тога да је стабилност Републике Српске постала основа стабилности читаве Босне. Захваљујући својој стабилности управо РС се данас пробила међу лидере међу Србима на Балкану: она се брине о Србима на Косову, одржава тесне везе са Србијом, помаже јој да стане на ноге. То што се чинило поразом у Дејтону постало је победа којој су Срби у Босни ишли упорно 20 година. Међународни институт за блискоисточне и блаканске проблеме у Љубљани (који нису отворили Словенци) уверен је да је већ успостављен троугао Бањалука-Београд-Москва који ће омогућити Србима да делују сигурно. Ова србска победа у Босни и Херцеговини изазива поштовање, пошто су свуда Срби изгубили – у Хрватској, на Косову, у Црној гори. Само у БиХ они су ојачали своју државност.

Данас се Србија налази у жалосном стању због политике претходне власти: без националних оријентира, без патриотизма, са лажним циљевима, економски разорена, са немоћном армијом, са понашањем слуге, а не домаћина у сопственој кући. Само Република Србска је данас сачувала поштовање према сопственом народу, успела је да постане центар српства на Балкану. Шта нам даје право да тако говоримо?

РС је престала да мисли само о свом преживљавању, и њени планови се заснивају на широкој платформи: РС покушава да нађе одговоре на питања која брину све Србе, од Косова до Црне Горе и Хрватске, РС размишља о заједничкој делатности на заштити Срба на Балкану, РС предлаже Србима читавог региона да израде јединствену политику и да се уједине око тог циља, РС је спремна да помогне Србији да постане јача и самосталнија (формиран је Обједињени Савет и прво заседање којем ће присуствовати и предсеник Николић и премијер Дачић биће одржано у Бањалуци), Председник Републике Српске је иступио са иницијативом заштите србског народа без обзира на то у којој земљи живи, РС се бори за очување српске културе и традиција у читавом региону.

Јелена Гускова,