Најсиромашнијим грађанима на силу наплаћују дугове

Од средине ове године, званично су почели са радом приватни извршитељи, то јест агенције чији се посао састоји у наплаћивању проблематичних дугова од осиромашених грађана Србије. То се пре свега односи на дугове банкама, затим на дугове по основу неплаћених рачуна за комуналне услуге, што значи за електричну струју, воду, грејање, као и за друга слична дуговања према држави.

Њима ће на том задатку бити дозвољено, ако не успеју постићи циљ разговорима и опоменама, да прикупљају податке о имовинском стању, пописују и процењују, а напослетку и да плене покретну имовину дужника. Као циљ увођења приватних извршитеља наводи се убрзавање рада судова, тако што ће се растеретити судски извршитељи.

Сасвим је јасно да се морају измирити сви дугови, а посебно они од којих зависи нормално и редовно функционисање комуналних служби, међутим поставља се оправдано питање – колико је такав начин наплате морално допустив у земљи у којој је стопа незапослености премашила 25%, у којој су плате међу најнижимa на Балкану, и у којој милион људи нема елементарних средстава за живот?

Осим тога, познато је на пример, да је на југу Србије наплативост рачуна за електричну енергију тек око 20%, што и није чудно ако се узме у обзир да је тамо просечна плата понижавајуће мала, и износи око 200 евра. Зато се стручњаци слажу у оцени да увођење приватних извршитеља никако није у складу са социјално-економском ситуацијом у држави, и додају да се наплаћивање дугова преко приватних извршитеља показало као врло лоше решење у скоро свим земљама у транзицији. Такође, стручњаци наглашавају да није могуће копирати европске законе, нити се њихови механизми могу користити у Србији, зато што се наш економски амбијент знатно разликује, исто као и свест грађана. То би, по многима, могло само да изазове огромно додатно незадовољство осиромашеног становништва.

И у околним земљама које су још пре Србије почеле са наплатом дугова путем професионалних извршитеља, јавност је такође негативно реаговала на њихово увођење.

Иначе, у Русији, у којој приватни извршитељи постоје од 2004. године, државно тужилаштво је приметило масовне неправилности у њиховом раду, па је зато Врховни суд Руске Федерације забранио банкама да дугове грађана предају агенцијама за утеривање дугова, ако то није унапред било написано у уговору. Сада банке смеју препуштати дужнике приватним извршитељима само у појединим крајњим случајевима, а и тада искључиво уз дозволу суда. Такође, ускоро се очекује да руски парламент донесе закон о банкроту физичких лица, који треба да помогне дужницима да се ослободе дугова, не прибегавајући таквим крајњим мерама. По новом руском закону, пленидби не подлежу ствари помоћу којих дужник зарађује за живот, као на пример аутомобил или компјутер, нити његове личне ствари, као ни стамбени простор у коме живи. Међутим, уколико дужник не буде имао баш ништа да прода, тада ће он прогласити банкрот – и биће му опроштени сви дугови, укључујући чак и дугове за комуналне услуге. Дужник тада одлаже отплату дуга, затим мирно тражи посао, и тек онда почиње да отплаћује свој дуг. Зато се банкротство сматра за дужнике много бољим начином отплате дугова од агенција за наплату.

Но, вратимо се поново на ситуацију у Србији. Овде су утеривачи дугова, како их сви популарно зову, недавно кренули у наплату преко два милиона дужничких предмета, од којих се око 1,5 милион односи на неизмирене рачуне у Београду, пре свега за разне комуналне услуге.

Дакле, шта остаје србским грађанима да ураде када им се на вратима појави нека од око 300 агенција за наплату дугова?

По свој прилици ништа. Међутим, када им напослетку заплене и покретну и непокретну имовину, вероватно ће моћи да на миру размисле ко их је довео у такву трагичну економску ситуацију.

Ратко Паић,