Сиријска опозиција: нови лидер – стара парола

Одустајање од дијалога с режимом Башара Асада: на таковом услову се уједињује раштркана сиријска опозиција. Изјава је дата на конгресу Сиријског националног савета (СНС), одржаном у престоници Катара Дохи. Његови учесници су покушали да формирају прелазну опозициону владу. Код суседа Дамаска су у међувремену почели нови скандали: Турска се тајно договара с Вашингтоном о стварању зоне безбедности на сиријској граници, Либијци негодују што Триполи, како је испало, финансира сиријске устанике.

Опозициони СНС је заседао у Дохи скоро недељу дана. Циљ сусрета, који је почео 4. новембра, проглашен је као стварање јединствене опозиционе организације и разрада опште стратегије борбе против режима Асада. Према замисли лидера СНС, збијена опозиција мора да створи прелазну владу у регионима Сирије, које контролишу устаници. То мора да олакша добијање помоћи од савезника у иностранству: за сада неки од њих се не усуђују да шаљу екстремистима оружја, бојећи се да ће оно доспети у руке других снага.

Међутим, преговори уз учешће лидера десетина опозиционих групација су се одуговлачили. Једини резултат је у суботу постало изабрање новог шефа СНС. Место представника курдске заједнице Сирије Абделбасета Сида је заузео Џорџ Сабра – бивши комуниста, а данас социјал-демократа и хришћанин. Поред тога је постало јасно да о мировном регулисању конфликта нико од оних, који су се окупили у Дохи, није ни мислио: Сирија без Асада је парола, око које су морали да се уједине опозиционери.

Став устаника, природно је, нису могли да игноришу у Москви, која и даље улаже напоре да се конфликт у Сирији регулише на мировни начин. Министар иностраних послова РФ Сергеј Лавров је оптужио опозицију, што она доприноси даљем крвопролићу, тражећи оставку председника Башара Асада пре завршетка преговора. Касније је руски став огласио званични представник МИП Александар Лукашевич.

- Главни критеријум оцене ове и других сличних сусрета мора да буде спремност учесника да се уједине на платформи мировног регулисања сиријске кризе од стране самих Сиријаца без спољног мешања путем дијалога и преговора, како је то предвиђено у тексту познатог комуникеа Женевског сусрета из 30. јуна ове године. Принципијелни став Русије је у корист управо таквог алгоритма решења конфликта.

Док су лидери опозиције заседали у Катару, одреди екстремиста су добили још 50 ракетних комплекса Стингер, те су радили пуном паром. Резултат су нове жртве, разарања и ток избеглица. Према подацима УН, из Сирије је побегло више од 400 хиљада људи.

Ситуација у Сирији нервира њене суседе. Час код једног, час код другог настају скандали. У турским медијима се ове недеље саопштава да Анкара уз помоћ Вашингтона намерава да створи зону безбеднолсти на сиријској граници. Ради тога ће јој САД испоручити ракете Патриот. Затворена за летове зона ће бити дугачка 60 километара – све до сиријског града Алепо.

Та је вест изазвала противречне коментаре високог руководства земље. Представник турског МИП је потврдио те информације у веома магловитом облику: У оквиру вероватне припреме се разматрају све варијанте. Међутим, сат касније је премијер Ердоган изјавио да куповине ПВО нису биле. Те противречне изјаве је морао да објасни председник. Додуше, он је то учинио такође магловито: признао је да постоје планови одбрамбеног карактера.

Експерти објашњавају такав неспоразум тиме, што Ердоган и Давутоглу спадају у различите религиозне правце, што предодређује различите њихове погледе и понекад постаје узрок несугласица и у политичким питањима. Конфликт између Ердогана и Гила је такође свима позната тајна. Сиријска политика земље потврђује да турско руководство нема јединствени став. Зато својим изјавама Анкара може да створи озбиљне проблеме, пре свега за себе, - уверен је политиколог Станислав Тарасов.

- Све се то дешава ван санкција УН, носи гусарски карактер. Тим решењем они разарају структуру међународног права. Авантуризам у спољној политици Турске изазива масу питања. Таквим акцијама она стиче непријатеље не само у Русији и неким европским земљама, већ код блискоисточних држава. Због тога би могла да се одржи конференција слична Версајској, која је у време Првог светског рата одредила судбину Турске. Турска би могла да буде подељена, узимајући у обзир курдски чинилац.

Уствари, ако је Анкара рачунала да ће без галаме решити болно курдско питање, она за сада не успева у томе. Напротив, Курди, који су до одређеног времена уважавали неутралитет, већ отворено прелазе на страну Дамаска. Дакле, турске власти би требало да добро промисле пре него да иритирају прекаљене у борби за независност курдске одреде. Они су озбиљна снага. У међувремену опозициони СНС је признао да знатан део финансија за борбу против режима Башара Асада добије не од монархија Персијског залива, већ из Либије, која ни сама још није дошла себи од грађанског рата. У Триполију су те информације изазвале буру негодовања. Либијцима се није допало, што десетине милиона долара се троше не за обнављање разорене од «демократизације» земље, већ за извоз револуције.