Утицај Ђота на модернисте XX века

У Ермитау и Третајковској галерији изложене су три  слике Ђота ди Бондоне (1266-1337) - што је уникални случај не само за Русију, него уопште за историју уметности.Слиакрска ремек- дела настала пре 700 година по парвилу никад  не излазе  иза домаћих зидова.Руси се тога не придржавају  :Третјаковска је послала у Италију „Богињу Одигитрију „ са краја XIII века, а Ермитаж  – два платна Рембранта.
 

У самом Ермитажу до 31. јануара ове године биће изложена Ђотова икона „Бог Отац „ из Падове , а у Третјаквској до 19. марта  две слике - икона „Мадона са младенцом„, коју је Ђото насликао  крајем XIII века, а чува се у цркви Сан-Ђорђо ала Коста, као и полиптих из храма Санта-Репарата, настао отприлике око 1305. г. Полиптих  – олтар на коме су по пет слика разнештене  са обе стране, тек је надевано увршетн у Ђотова дела, a слична  његова ауторства у XX веку често су утврђивана.

 

„Мадону„ су током столећа очигледно рестаурирали, сад њен лик и не изгледа  тако ђотовски. Драперија на трону није  нимало типична нити  сјајна. Слика је подерана, али и поред свега тога оставља  поражавајуће снажан  утисак. Тако постаје сасвим јасна одлучујућа улога Ђота у историји уметности,  с њим, сматрају потомци, је рођен италијански живопис. Павел Муратив је напсиао у „Сликама Италије „да је „сликартсво XIV века после Ђота само и постојало да би поновило популаризацију Ђота.“Овај познати руски историчар уметности  наставља тамо где је Леонардо стао у оцени Ђота, видевши у њему почетак нове епохе, а истовремено прећуткујући оно што је било тако очигледно-утицај који су на њега извршили мајстори византијског иконописа: “Родивши се  у  брдској пустоши, у којој су  се могле срести само дивокозе и остале звери, он, кога је природа обдарила за уметнодт, почео је сликати  на козјим стазама по којима су козе  ишле, а чији је он био посматрач;  и тако  је он почео да слика све животиње које су се около могле срести. На тај начин након дугог изучавања, он је не само превазишао мајсторе свога века ,  него и све остсале из многих прошлих столећа. После његовог сликарства ,све је испало као да су сви само подржавали  слике које је он већ био урадио...“
 

Слично легенди коју је запсиао Вазари у својим „Животописима“.О животу Ђота, посебно ранијем његовом периоду ,не зна се много,воде се спорови чак и о његовом имену, да ли је оно оригинално или  скраћено  од некаквог  тамо Амброђото или од Анђиђото?

У рану фазу спада и „Бог Отац“ који  изложен у Италијанском кабинету Ермитажа. Могуће да та невелика и мало проходна дворана није најпогоднија за боравиште, макар привремено, иконе из славне капеле Скравени у Падови. После недавне рестаурације посећивање капеле је временски ограничено, па је за разледање огромног циклуса фресакса које је урадио Ђото са својим ученицима помоћницима ,остављено само 20 минута. Отуда је толико значајно што се у Русији појавио јединствени  рад из капеле  урађен на дрвету тополе, а то је само трећи у историји случај да ова икона напушта  капелу. С бока иконе види се рупица – она се отвара у време литургије и иза простора позади ње вероватно је излетао голуб  који је симболизовао Свети Дух. Можда је он слетао испред лика Мадоне. Алки то  су само претпоставке, пошто нико поуздано не зна шта се налазило у простору иза иконе, можда место за светиње.

На почетку XIV века Ђотова слава  је била већ велика, а наруџебе које је добијао престижне. О последњим његовим годинама  се више зна него о раним: сликар је  постављен  за главног архитекту Фиренце, његовим радовима  сви су без изузетка били усхићени. Можда баш због тога, као што је писао Муратов, заро што  се његово интересовање за свет ограничавао  на интерес за човека.

Истовремено са изложбама у Ермитажу и Третјаквској галерији, Музеј историје религије
Петербурга  показаће до фебруара сјајну колекцију италијанског  сликарствса XIV-XX века постављајући  приказујући и једну од својих главних знаменитости:  „Распеће с Девом Маријом и Јованом Еванђелистом“ које припдада Ђотовој школи. Распеће се приписује мајстору из Верукла или Ђулијану да Риминију, али по духу-то је прави, правцати Ђото. Да би  то боље  разумели, многи су, ето, успели, да доживе да виде његове праве радове.