Мртва земља

Глобално загревање и озонске рупе постају ствар прошлости. Пред научницима и еколозима се појавио много опаснији проблем у датом тренутку – увећање пустиња. Сваке године територија непогодних за вођење пољопривреде и живота постаје све мање. УН, које су започеле борбу против проширења пустиња 1977. године, не могу да зауставе овај процес.

Сваке године око 40 милиона људи постају еколошке избеглице. Они покушавају да се преселе из сушних региона у пределе са повољнијом климом. Сличне миграције су постојале и раније, али последњих година су постале сто пута мноћније, а саучешћа према таквим исељеницима је све мање. Врхунац је достигао човеков потрошачки однос према земљишту. Према прорачунима научника, сваког минута због људске делатности у пустињу се претвара 23 хекатра земље. Њу уништавају не само сировинска иднустрија и пољопривреда, већ и одусство потребне неге, радова на обнови. На актуелном нивоу развоја науке човек је у стању да побољша ситуацију у природним пустињама, али практично не чини то, изјавио је потпредседник еколошке организације Зелени крст Александар Чумаков:

- У зони пустиња и полупустиња влаге која постоји у ваздуху довољно је да се реше сви проблеми. Али структура температурног вертикалног пресека је таква да нема услова за кондензацију ове влаге. Она пролази поред ових региона и никада тамо не пада или пада врло ретко. Нема услова за формирање облака. Човечанство би могло на неки начин да се бори против тога. И постоје већ примери како може да се бори. Тиме су се бавили у Француској, у прекоморским земљама, на пример у Алжиру. Тиме се баве у Израелу. Тамо постоји пустиња Негев, где се налази полигон за стварање вештачких облака и изазивање падавина.

Због опустињавања сада страдају многи региони. Мртве зоне су почеле да се појављују у САД, у азијским земљама. Најгоре ствари стоје у Африци. Тамо се површине неплодног тла увећавају огромном брзином. Еколошку ситуацију погоршава и исушивање природних водених акумулација. Има неколико пројеката како спасити од исушивања на пример језеро Чад у централној Африци. Али сви они остају на папиру, стматра стручњак за историју земаља Азије и Африке Александар Војеводски.

- Суседне земље поред језера не могу да реше спроблем сопственим ресурсима. Државе Чад, Нигер, Нигерија немају сопствене финансијске могућности да реше овај проблем, између осталог да осигурају пребацивање воде из басена Конга на север како би се поправила ситуација. Неопходна је помоћ међународне заједнице, али то је већ питање сасвим другог нивоа.

Из тог разлога африканци могу само да побегну од опустињавања. Они прелазе на за сада још живу земљу и у градове. Тим поводом појављује се мноштво социјалних проблема. На пример, пораст незапослености и криминала. Богатији региони једноставно не излазе на крај са стаквом најездом људи.

Еколошки проблем се претвара у социјални. Ако се увећање пустиња настави, у истој тој Централној Африци територије неколико држава одједном ће се састојати само од мртве земље. Тада ће потоци еколошких избеглица прећи државне границе. И како ће се против такве појаве борити политичари и народи, за сада је тешко замислити.