Два Ришељеа: траг који су оставили у кухињи кардинал и маршал

Захваљујући таленту оца Александра Диме, кардинала Ришељеа читав свет зна као мајстора политичке интриге. Историчари одају кардиналу пошту као човеку који се борио против француске аристоркатије и доприносио јачању апсолутизма у Француској у 17. веку.

Али да ли многи знају да је појави ножа на столовима европљана такође допринео кардинал Арман Жан де Плеси, херцег де Ришеље, први министар краља Луја 13. Традиционално појаву ножа везују са незадовољством које је осећао кардинал Ришење према учесницима трпезе који су имали ружну навику да чачкају зубе оштрицама својих ножева и кинџала. Кардинал је наредио да се иступе оштри крајеви ножева који су изношени на сто, како би се гости лишили могућности да их гурају у зубе. Мода ножева са заобљеним врховима није се одмах усталила, неки су је пратили, други су одабрали да користе ножеве на стари начин. У сваком случају, 1669. године француски краљ Луј 14. објавио је ван закона све оштре ножеве, а при томе то се тицало не само нових прибора, већ и оних који су се већ користили, требало је да они заобле оштрице.

О гастрономским наклоностима кардинала Ришељеа зна се не тако много, зато је његов нећак праунук маршал Луј Франсоа Арман де Плеси, херцег Ришеље ушао у историју не само као војсковођа који није имао ни једну изгубљену битку, већ и као велики гастроном.

Александра Дима отац, који је овековечио у Три мускетара кардинала Ришељеа, одао је пошту и његовом рођаку из 18. века. Ришеље је знао практично читаву страну кулинарске вештине боље од било ког шефа ресторана, дивио се Дима, наводећи причу о маршалу. За време Хановерског рата, у заробљеништво маршалу је доспело много локалних кнежева, њихових жена и кћери, као и дворјана. Пре него што их је пустио на слободу, Ришеље је решио да угости госте вечером, чиме је бацио у очај куваре и интенданте. Око положаја француске војске читава околина је била опустошена. Тада је Ришеље сазвао интенданте и сазнао да имају још једног малог бика и мало корења. И маршал је решио да спреми од оскудних намирница најлепшу вечеру на свету, чији мени је одмах скицирао пером.

Као главно јело на менију је била оља, шпанско јело од меса са поврћем попут гасконске густе супе са крутонима, на говеђем буљону. Даље су уследиле четири закуске: непце бика у сосу Сент-Менеу, пирошке са млевеним филеом и луком, бубци са прженим луком и месо под белим сосом, са лимуновим соком. Онда је на ред дошла говедина са гарниром од корења у месном соку. Затим је уследило 6 топлих јела: реп са пиреом од кестенова, рагу од језика на бургундски начин, ролована говедина са маринираним плодовима драгољуба, бифтек на жару са целером, пржена говедина са пиреом од бадема и крутони од армијског хлеба са говеђим мозгом.

Затим је уследила друга смена јела: печени филе, салата од цикорија са говеђим језиком, говедина у белом желеу, помешаном са пистаћима, хладна пита са крвавом говедином и вином.

И управо са маршалом Лујом Франсоом Арманом де Плесијем традиција везује проналазак мајонеза. По једној од верзија, то се десило 1756. године у граду Моаон, на острву Минорка, када је за свечани пир поводом пада Маона пред војскама херцега Ришељеа трабало припремити сос од постојећих намирница. Пошто кувар херцега није имао слатку павлаку, већ само јаја и маслиново уље, он је почео да прави од њих сос који је добио назив у част заузетог града. Друга верзија гласи да се то десило у Маону, али касније, када су град опседали Енглези. Између осталог, постоји мишљење да Маон и херцег Ришеље са тим немају никакве везе, већ да реч мајонез потиче од старофранцуске речи moyeu, што значи жуманце.