ИЗЛОЖБА ИСТОРИЈЕ „1917“ У ЦЕНТРУ „ПОМПИДУ“ У МЕЦУ

Али те,  1917. г. смех још није  био постао оружје масовног пораза. То ће,  нажалост,  догодити тек касније. 

 

Свеобухватна експозција посвећена уметности једне (1917.) године Првог светског рата 

У Цнетру „Помпиду „ у Мецу (Centre Pompidu Metz) oтворена  је изложба под називом „1917“-свеобухватна експозција посвећена ументости једне године Првог светског рата („1917. Une exposition diversifee et inedite  sur la Grande Guerre„). Слике, скулптуре,  плакате, часопси филмови, докумнатарни материјал,  -укупно 600 експоната  међу којима је и главни адут поставке: завеса за балет „Парада „ коју је урадио  ПаблоПикасо по наруџби Сергеја Ђагилева. Ово највеће дело  генијалног сликара већ  дуже од две деценије није излазило из музејског депоа. 

«Парада» као полазна тачка за многе посетиоце изложбе

„Полазна тачка за многе псоетиоце била је баш та „Парада“ једноставно због тога што је у Паризу више не могу показовати јер у „Центру Помпиду „ за њу нема места. А код нас има прсотора“,  изјавио је новинарима  директор Филијале  Центра Помпиду-Мец  и један од кустоса изложбе Лоран Ле  Бон,  додавши: “Ми смо тразмишљали-година 1917. ,  то није само Пикасо. С друге стране разбуктавање рата,  свуда рушевине,  можемо, ли ми сакупити довољно  материјала  за целу изложбу. Показало се све обратно. И заиста,  материјла се накупило толико да до „Параде“ треба тек доћи. Два нивоа Центра Помпиду,  галерија и  велики хол,  десетине  дворана пуне  тематским експонатима,   од којих у свакој преплићу два фронта- војни и културни и тако на упечатљив начин свеобухвтано показују шта је за 1917.  годину значио уметнички живот. 

Година кад се Лењин из Швајацарске враћа у Петроград,  Дишен излаже у Њујорку,  а у Цириху настаје дадаизам  

То је време кад  су на америчке новине на првим странама извештавале: “Русији је неопходна  политичка револуција,  а Америци културна“, Лењин се из Швајцарске враћа у Петрогард, а Дишан у Њујорку излаже своју фонтану, а у Цириху настаје дадаизам.  Генерал Новел шаље у смрт стотине хиљада војника,  преживели беже из смрзнутог Париза, кога су  чак и за време рата потресали штрајкови. Све то време на Монрматру се одвија посебан живот, овде се воде љути спорови без компромиса на тему: шта се заиста може сматрати кубизмом. Вративши се с фронта,  Аполинер пише Пикасу у Рим: “Овде су сви у некој журби,  у сталном покрету. Кроз боје и слова осећамо да се победа приближава.“
 

Сиже изложбене епопеје „1917“ која је исто онолико о уметности колико је  и прожета историјом,  чине војне дејства. Сликари их стварајау  и изражавају, славе или мрзе,  или се пак труде да их уопште и не примете. Годне   1917. војна  машина је стекла огрмну силу: артиљерија је постајала све  убјитија, а њена оруђа туку не само на бојном пољу и у небо,  него и по брдима. Феликс Валотон  преводи битку на Вердену на језик апстрактних линија-рефлектора,  буктиње које пламте црно-плавим бојама и утапају се у колутове  дима. А у револуционарном балету“Ватромет „ младог Стравинског  заједно са музиком горе и декорације футуристе Ђакома Бала,  али је огањ првог рата био исувише близу,  да би се премијера у Риму могла уврстити у ставралачко откровење. Уметничким одговорм,  ако не и правим протестом,  могао се сматрати и покрет“дада“ рођен у Цириху те године. Рат је рушио земљу и од живота отимао градове, а дадаисти су свргавали законе уметности,  шамарали друштвени укус  и скидали ауторитете. 

Регрутација у Америци: “Потребан си америчкој војсци „ претио је кажипрстом ујака Сам са плаката Џејмса Мотгомерија Флега

Те године,  1917. , у САД су тражили регруте. “Потребан си америчкој војсци !“претио је  ујка Сам кажипрстом упренеим у пролазнике   са плаката Џејмса Монтгомери  Флега. Он је  са још десетак најбољих сликара  под рукводством  Чарлса Даниа Гибсона,  прекрасне   „Девојке „ које су на почетку Првог светског рата биле изгубиле било какву  привлачност,  радили за америчку пропаганду, сликовито објашњавајући због чега су САД решиле да се лате оружја. 

„Траншејска уметност „

Један од раздела на изложби „1917“ посвећен је „траншејској  уметности. “ Одмах поред  Дишановог писоара  на полицима  у двојниом редовима су се псотројиле анонимне дивизије чаура,  на којима су изгравирани цветови, имена,  датуми.  Те исте чауре преобраћале су се у вазе  украшене дугмадима са блуза немачких војника, цевчицама за опијум или чак чинијице са ироничним записом на дну „Нека је ђаво носи,  она је празна !„. О новој уметности говоре и ужасвајући гипсане маске  са опекотинама и посекотинама  по образинама. Само у Француској рат је унаказио лица 12 хиљада мушкараца  и тих нелолико десетина гипасних маски прдстављених у Мецу  сливају се у јединствеи портрет са раздробљеном чељушћу, само је на понеком остало по једно око. 

Русија на изложби историје „1917„

Што се тиче Русије, у њој се историјски догађаји 1917.  у други план одстрнили  уметничка дешавања. Стваралачко осмишљавање револуције  стигло је са невеликм закашњењем: на прве портрете Лељима требало је причекати минимум годину дана.  По жељи кустоса,  културу Русије на изложби „1917“.  представљају два сликара,  сваки опијен својом личном срећом,  као да на свету нема ни цара, а  десних  и левих не само што нема,  него као да ниакд нису ни постојали. То су Василиј Кандински  који пева химну,  али не револуцији,  него својој младој и лепој  жени Нини и Марк Шагал који са прекрасном Белом високо прелеће Витбеск. 
 

Пикасова „Парада“,  платно величине 10 Х 16 метара,  рађено за балет Ђагилева, споменик највећем позоришном промашају 

За Русију је,  истина у туђини,  наступао и Сергеј Ђагилев. На крају лабирината  отвара се „Парада“-платно размере 10 пута 16 метара.  То је значајно платно, споменик најзначајнијег театарског промашаја   чију су славу са сликарем Пикасом поделили Ђагилев,  Кокото и Сати. Публика је са огорчењем  бежала из париског позоришта „Шатле“.  Једном приликом ће поводом тог краха,  Кокто записати: “Смех је у нама самима. Важно је да то схвтимо чак и у најсложенијим моментима историје. “

Али године 1917.  смех још увек није постао оружје масовног пораза. То ће се догодити тек касније. 

Изложба је отвоена до 24. септембра 2012. 

www. centerpompidou-metz