Исповест декабристе Луњина на сцени у Москви

Иркутско академско драмско позориште „Николај Охлопков“ представља нови поглед на комад Едварда Радзинског „Луњин или Смрт Жака“. Представе се приказују у Центру Лепих уметности у Амбасади Пољске у РФ. Представа, коју је припремио режисер Генадије Шапошњиков, посвећена је Михаилу Луњину (1878-1845) – учеснику у декабристичком покрету.

- Ја, Михаил Сергејевич Луњин, двадесет година сам провео у затворима, на принудним местима, и сад умирем у најстрашнијем затвору у Русији. Нисам се понизио ниједном молбом, јер сам вас толико презирао, да вас нисам ни примећивао. И овај папир није моје обраћање вама. Назвао бих га својом исповешћу.

Луњину је судбина подарила живот пун опасности и невероватних авантура. За време Отаџбинског рата 1812. године испољио је необичну храброст и смелост и награђен је златним мачем с натписом „За храброст“ у бици код Бородина. Био је близак цару Александру I и многи су предвиђали да ће имати сјајну каријеру, али је Луњин напустио службу и самовољно је отишао у Париз где је прихваито револуционарне идеје и упознао се с филозофом, оснивачем школе утопијског социјализма Анријем Сен-Симоном. Био је један од оснивача и руководилаца Северног друштва декабриста, као и иницијатор пројекта цареубиства. Притом се Луњин 1822. године вратио у војну службу и постао је ађутант великог кнеза Константина Павловича у Варшави.

После побуне декабриста 14. децембра 1825. године Луњин се налазио под присмотром у Варшави, где је и био ухапшен. Осуђен је на 20 година затвора због тога што је „учествовао у завери цареубиства сагласношћу, у организовању побуне примањем у тајно друштво чланова и оснивањем литографије ради издавања радова друштва“. После затвора живео је у месту принудног боравка у близини Иркутска, а затим је по налогу Николаја I поново ухапшен и послан на исто издржавање казне.

Радња представе се одвија у затворској ћелији. Луњину преостаје мање од три сата живота. Он размишља о ономе што је доживео и проживео, покушава да схвати у име чега је жртвовао све: љубав, пријатеље, живот. Његови разговори са самим собом омогућавају гледаоцу да схвати смисао поступака декабриста, њихових вољених жена, па чак и самог цара.

„Луњин“ није само представа, већ и интерактивни експеримент. Гледалац не посматра просто радњу, већ може да учествује у њој, па чак и да разговара с главним јунаком чију улогу игра сам режисер. Главну женску улогу добила је пољска глумица Каролина Стефанска из краковског Народног позоришта.

По речима режисера Генадија Шапошњикова,

Главни задатак у представи није била игра, већ размишљање. Проживети за сат и по времена цео живот како би у тако кратком сегменту времена гледалац могао да осети снагу човека, са свом њеном напетошћу, љубављу, љубомором и жудњом за опроштајем. Снагу, коју људи следе, којој верују, која је у стању да подигне и да поведе за собом друге.

Армен Апресјан,