Људима је потребан посао, а не математика

Прошлог месеца је први потпредседник владе Александар Вучић изјавио да највећим задатком сматра заустављање раста незапослености, а као релативни успех на том пољу је навео податак да је влади пошло за руком да се стопа незапослености не повећа до фрапантних 30 процената. Признајући да се стопа незапослености увећавала геометријском прогресијом и да је била премашила 26 посто, он је додао да су успорили тај рекордни суноврат и донекле га стабилизовали, а као најважнији циљ је поставио - да се повећање броја незапослених коначно заустави.

Међутим, поставља се питање да ли је то довољно и колика ће бити утеха за оне људе који су већ без посла, то што што ће њихов број донекле спорије да расте. А према подацима Националне службе за запошљавање, само током прошле године је у Србији скоро 200.000 нових људи остало без радног места, што у укупном збиру значи да за трећину радно способних грађана у држави нема потребе на тржишту рада.

А када се томе додају релевантне процене по којима број људи који месецима не добијају плату износи око 60.000, онда се стиче још неповољнија слика о постојећем стању.

Како су се раније о привредним кретањима изјаснили и у Институту за тржишна истраживања, велика стопа незапослености је и даље ударни проблем, зато што у Србији не ради око 30% младих између 25 и 34 године старости, а цифра од близу 20% незапослених тражи посао већ дуже од 10 година.

По њиховим речима, ситуација на том плану би у текућој години могла бити боља ако се у првом реду поново покрене производња у смедеревској железари, која је иначе пре неколико дана обележила годишњицу свог оснивања са једном угашеном великом пећи и са другом на тихом ходу у очекивању стратешког партнера, а за коју је тренутно једина заинтересована компанија руски Уралвагонзавод. Затим ако НИС прошири пословање уз модернизацију рафинерије у Панчеву, а такође и уколико се покрену други производни капацитети, при чему су истакли да се без нових инвестиција не може рачунати ни на економску стабилност у догледном времену, а поготово не у дугорочној перспективи.

Поменутом списку крупних привредних субјеката који би могли послужити као замајац економском опоравку, а тиме и као основа за ублажавање незапослености требало би додати и фабрику коју је и потпредседник владе Вучић издвојио као пример који је од изузетног значаја, а то је нова фабрика за сложене борбене системе у Великој Плани, уз његову опаску да би требало бити још таквих инвестиција и пројеката.

Па ипак, као што смо рекли на самом почетку, ни евентуално успоравање застрашујуће стопе незапослености у Србији, иако би и то било изузетно значајно, не би представљало довољан разлог за радост армији од око милион незапослених људи у Србији, који за себе не виде никакву перспективу.

А да би се остварила њихова очекивања и веровање у бољи живот у коме ће сопственим напорима стицати приходе, било би неопходно, како је рекао сам Вучић, „да се полако то клатно почне окретати на другу страну“и да снагом нових инвестиција започне запошљавање људи у што је могуће већем броју.

Међутим, док се то не догоди, грађани ће морати да се задовоље једино чињеницом да је геометријски раст незапослености, у најбољем случају, замењен само са аритметичком прогресијом. Али већину људи неће задовољити математичке финесе. Њима је пре свега потребан посао.

Ратко Паић,