На концерт по зову срца

Познати руски диригент Владимир Спиваков је са својим ансамблом „Московски виртуози“ 1. марта завршио турнеју у Немачкој. На сцену је излазио с новим статусом – „Персона 2012. године“. Ова награда је маестру у Русији уручена 26. фебруара. А следећег дана је већ био у Берлину и после концерта је разговарао с „Гласом Русије“.

Задовољан сам данашњим концертом. Као прво, није било ниједног слободног места у овој сали, у Концертхаусу. Као друго, задовољан сам што сам видео резултат прилично значајног дела свог живота, тачније – рада дечјег Фонда који постоји и помаже деци већ скоро 19 година. Данас је дечак из Белорусије, Иван Каризна, свирао виолончело које му је Фонд помогао да набави. Он је добитник награде на Конкурсу „Чајковски“. А кад је дошао код мене као мали дечак у Фонд, имао је само 11 година. Данас је свирао с нама у Берлину као солиста. И врло добро је свирао.

Настављајући да говори о раду свог Фонда који пружа подршку талентованој омладини Владимир Спиваков је рекао:

- Стварно има јако много талентоване деце. И највише их стасава, ма како чудно то било, у провинцији. Тамо је духовна атмосфера чистија, има мање животне вреве, а с друге стране, мање могућности. Међутим, кад постоји препрека за таленат то уопште није лоше, већ управо обрнуто.

И сам Владимир Спиваков уме да савладава препреке, у његовом животу их је било доста. Довољно је рећи да је његов оркестар „Московски виртуози“ 90-их година на неко време морао да оде у иностранство како би се сачувао као колектив. Данас је маестро са својим музичарима поново у домовини. Оркестар гостује у земљи и по целом свету, изводећи преко 100 различитих програма годишње. „Московски виртуози“ се и даље развијају и мењају, сматра Владимир Спиваков.

- Десило се да су „Московски виртуози“ који следеће сезоне навршавају 35 година постали део биографије великог броја људи. Чак и наши слушаоци који су напустили Совјетски Савез и Русију, и које је судбина разбацала по целом свету, долазе код нас на концерт, доводе своју децу и унуке и желе да им покажу шта их је занимало у оно време кад човек, рецимо, није могао да иде у храм, да се моли. Ишли су у концертне сале, слушали су класичну музику. Тада је то био храм.

Маестро добро запажа разлику између публике у различитим земљама.

Руски слушалац је најплеменитији, кажем апсолутно поштено. Нарочито у провинцији, у малим градовима у које ретко долазе добри ансамбли. А Европа, па, она има велику традицију, дивне оркестре, на пример, у Бечу, у Немачкој. Овде је то више друштвена појава. Треба доћи, купити карте за доброг диригента, за добар оркестар. То на известан начин даје стабилне привилегије у свету. А код нас тога нема и људи долазе просто по зову срца.

Јелена Андрусенко,