Анатолиј Бели: љубав за мене главна у животу

Данас је наш гост водећи глумац Московског Художественог Театра «Чехов» заслужни уметник Русије Анатолиј Бели. Он је веома шармантан и интелигентан човек. Потресан глумац баршунасте боје гласа, који влада гледаоцима, виртуозно користи богату лепезу уметничких вештина, међу којима је необична пластичност. Анатолиј Бели уме да вешто распореди те вештине током читаве приредбе, водићи гледаоце скоро неприментно кулминацији и трагичном финалу својих позоришних улога. Човек одлази после представе апсолутно потресен оним, што је гледао. Он дуго шета улицама ноћне Москве и понавља у себи читаве сцене и монологе хероја.

«Рукописи не горе» - та тема стваралачког човека, интелигентног, невероватно осетљивог, који стално осећа кривицу и одговорност за све, што је извршио и није извршио - прожима већину приредаба, у којима учествује Анатолиј Бели. То су и «Мајстор и Маргерита», «Человек-јастук» и други. Тема човека, свесног трагичне стварности у «Краљу Лиру». Анатолиј Бели прича о искуству учешћа у приредби «Краљ Лир», који је поставио у МХТ «Чехов» јапански редитељ Тадаши Судзуки, о сасвим другој методологији припреми и приступу глумца улози.

- То је заиста друга школа. Стекао сам велико искуство. Школа Тадаши Судзуки није ни Кабуки, ни позориште Но. Он је узео основу из јапанских позоришних традиција, и пластичност је јапанска. Међутим, саме поставке су попут европских. То је синтеза, такво је искуство било за мене невероватно интересантно. Он је ослободио у мени неку количину енергије и научио да управљам енергијом: концентришем је, зрачим њом. Све је то било засновано на физичкој, земаљској особини – телу глумца. У позоришту Судзуки нема сценографије, постоје само пластичност, светлост, костими.

На питање, коју би школу Анатолиј издвојио, да није постојао Систем Станиславског, глумац је одговорио: изгледа да је најјача од европских школа немачка, повезана с позориштем Брехта. Позориште, где глумац не зарони у улогу, као што је случай Система Станиславског, то је позориште отуђивања, када глумац посматра оног, кога глуми, као да са стране. Иначе је позориште 21. века спој различитих школа и традиција: и европских, и азијских, и руских. Када је сам Анатолиј Бели био студент школе «Шчепкин» почетком 1990-х година, његов је педагог - ученица редитеља-новатора Анатолија Васиљева пружала студентима читав спектар методика: и Михаила Чехова, и Станиславског, и Мејерхолда, и самог Васиљева. Када је реч о раду глумца у савременом позоришту с редитељима Кирилом Серебрениковим, Евгенијем Писаревим, Сергејем Женовачем, Адолфом Шапиром, Олегом Мењшиковим, Анатолиј Бели је истакао да сам глумац мора да буде припремљен за такав рад.

- Да би глумац успешно радио код наших данашњих савремених талентованих редитеља мора да поседује таленат и буде професионално припремљен, стручно припремљен. Мора да уме да се креће, влада својим телом, гласом, ако треба и да запева. Он мора да влада јаком глумачком техником.

Ако је реч о томе, шта је за глумца важније - процес пробе или приредба као коначни резултат, Анатолиј Бели је изнео своју визију. За њега је проба и приредба - два различита задовољства. Проба је тражење и откриће у себи неких нових скривених могућности: емоција, душе – то је једно задовољство. Приликом приредбе видиш да је све успело, видиш очи гледалаца, чујеш аплауз – то је сасвим друго задовољство.

На моје питање, шта је потребно да би глумац осетио улогу, Анатолиј Бели је одговорио једноставно:

- Свакако, улажење у одговарајућу епоху, и музика, и књижевност, и сликарство, ако треба. Понекад је потребно једноставно осетити живот, отворити очи, прошетати Тверском улицом, неколико пута у једном и другом смеру. Гледати људе унаоколо, упијати данашњост. Природно је да тражиш неку потпору, то је таква глумачка кухиња.

Према речима Анатолија Белог, уз време се мењају и гледаоци. Неко долази «празан», зато одлази само са утиском о приредби, неког приредба дирне у живац. Иначе, позориште, безусловно, има неко терапеутско деловање. Рад са сваким од дивних, талентованих редитеља је контактирање с личношћу и ново непроцењиво глумачко искуство. Неке улоге у различито време желиш да више тумачиш, неке не пружају такво глумачко задовољство, вероватно, то зависи и од унутрашњег расположења, и од енергетике. Међутим, љубав према професији; подједнако одговоран рад на филму и у позоришту; љубав према породици: жени и деци, као и оне ненадокнадиве пажња, љубав и енергетика, које глумац добије за узврат – то је главно, ради чега вреди да се живи и ради.

Ана Делицијева,